Муке сиротог момка из Дрвара

Мирко Алвировић је дугогодишњи уредник и водитељ популарне телевизијске емисије о аутомобилизму „САТ”. Посебну пажњу привлаче његове патроле на четири точка до многих летовалишта, које бележе сваки детаљ на путу, тако да гледаоци после њега могу жмурећи да стигну од тачке А, до тачке Б.

– Када радимо те патроле, поставим се у улогу возача који ће сести у аутомобил и кренути у Грчку, Бугарску, Турску... Шта је то што њега тада може занимати? Какав је пут, какви су паркинзи, има ли горива, какве су цене, где може да се одмори, где је сигнализација уредна, где ће наићи на рупу, где их чека полиција, какави су прописи на снази... То народ интересује. Имам уиграну екипу, и на те патроле углавном иду два аутомобила, две камере, један фото репортер и новинар који све бележи. Један ауто увек возим ја и причам из главе оно што запажам. Критикујем и хвалим. Утицао сам на путаре да много тога поправе, да поставе саобраћајне знаке не само у Србији него и у Македонији, Црној Гори, па чак и у Грчкој... То је мој успех, али не да бих се правио важан, већ да олакшам обичном човеку кад крене на пут – наглашава Мирко врло расположен за разговор.

Кад је први пут предложио да на телевизији ради патролу до Црне Горе и покаже људима како да стигну на одредиште, неке његове колеге су рекле да је то бесмислено. Пошто је већ имао статус уредника, одлучио је да крене и направи емисију. Време је показало да је то заиста био добар потез, чим је гледана пуних 25 година. Следеће године Мирко Алвировић слави у исти мах 40 година бављења новинарством, 30 година рада на телевизији и 25 година постојања емисије „САТ” и 15 година издавања ревије „САТ плус”. Уз то на приватном плану славиће 45 година брака, у седмој је деценији живота... Какав је осећај кад се осврне иза себе?

– Заборавио сам кад сам почео. Једино знам да се читавог живота борим. Потекао сам из сиромашне породице. Нисам ништа имао, ни имање, ни кућу, ни земљу, ни стоку. Мој отац је био пролетер који је буквално схватио послератну идеологију. Свима је помагао, без жеље да се он окористи. Никад није покушао да себи приушти више – добро памти Мирко своје детињство које је провео у малом стану од две собе, без купатила.

– Да зло буде веће, рано сам остао без оца, мајка полуписмена, а моја два брата већ отишла трбухом за крухом. Један је био фудбалер, умро је, а други који живи у Норвешкој лепо се снашао. Наговарали су ме да се запослим и останем у породичном дому. Али, ја сам био амбициознији, са завршеном учитељском школом хтео сам да студирам. Старији брат ме је спречавао. Било је свађа у кући. Говорио је да прво радим па кад станем на ноге онда почнем да студирам. Али, мајка ме је разумела и рекла: „Иди сине, али ја ти не могу помагати!”. Дала ми је свој благослов и две хиљаде динара, више није имала – отвара још једно поглавље свог живота.

Мислио да ће постати глумац

Мирко се као клинац у основној и средњој школи аматерски бавио глумом, играо Николетину Бурсаћа и још многе друге ликове, чак је освајао и неке награде, певао у хору и, са својим баритоном, први пожелео „добар дан” слушаоцима тек основаног Радио Бихаћа, где је, иначе, похађао учитељску школу. Желео је и био је убеђен да може постати глумац. Тако се 1965. године из родног Дрвара са великим очекивањима запутио у престоницу.

– Тај Београд је заиста био авантура. Замислите како изгледа кад човек из провинције први пут дође у велики град са тадашњих 2000 динара у џепу! То никад нећу заборавити. Ни сам не знам како сам се уз Каменичку улицу попео на Зелени венац, ушао у аутобус 36 и стигао до Студентског града. Цео дан сам седео на металној огради код аутобуске станице, све се надајући да ћу угледати неког мог земљака који ће ми помоћи. Али, по завршеном јунском испитном року сви су се разишли кућама. Тек предвече, наиђоше два момка, мислим да су из Пљеваља. Питали су ме шта цео дан ту радим јер су ме још јутрос, када су кренули на факултет, приметили. Они су били старији студенти. Када су схватили да уствари немам где понудили су ми преноћиште, а како су они убрзо отишли кући на распуст, оставили су ми собу читаво лето. Да није било њих, ко зна којим путем би мој живот ишао. Могао је неко, младог, наивног и неискусног, да ме увуче у лоше друштво и велике проблеме. Имао сам среће. Срео сам те дивне људе. Сећам се, један се звао Сташа, а другог памтим по презимену Николић. Касније сам покушавао да их пронађем, али нисам успео, па их овим путем поново позивам да се јаве – користи Мирко прилику да нађе спасиоце преко „Магазина”.

Миркове муке, ипак, нису тада престале. У Београду није било лако опстати. Пре подне је јео једну празну земичку, поподне другу. Каже да је за две године толико ослабио, да је на ову висину имао 57 килограма, а сада има 97! Да би преживео, није се либио никаквог посла. Једино није крао.

– У близини је била пијаца, па сам одлазио код сељака да им помажем, а они су ми за узврат на крају дана остављали десетак лубеница да продам, и да задржим тај новац за себе. Онда сам упознао неког Гојка, који је на кисоку продавао новине. Пошто је видео да тражим посао, понудио ми је да пикујемо бетон у трпезарији на војном Аеродрому – сада је то такозвани „Ерпорт сити” у Новом Београду, односно Стари аеродром, како га Београђани зову. Пет килограма мацола, па удри по оном бетону! Тај простор деловао ми је као фудбалско игралиште – присећа се тог, и те како озбиљног физикалисања.

У међувремену, отишао је и да види где је та Позоришна академија, а мало се припремао и за пријемни. Чак је Мију Алексића сачекао после представе и замилио за помоћ, јер му се свидео његов монолог у монодрами „Лопов”, па је хтео да издвоји један одломак. У томе му прође месец, и дође дан када је требало да иде на пријемни. Јавио се том Гојку који је организовао посао да сутра неће доћи, али му овај није одобрио одсуство. Треба, рекао је, да предају посао па ако не дође, нема ништа од пара... Мирко целу ноћ није спавао. Шта ако не положи? А сви су му причали да је тешко положити испит на Академији. С друге стране ако не положи, изгубиће и новац од тешког рада, али и шансу да студира. Тешка срца, донео је одлуку да не оде на пријемни!

Завршио је посао и зарадио новац који му је обезбедио егзистенцију наредних неколико месеци, тако да је могао да настави борбу за успех у великом граду. Пошто је био одличан ученик, без пријемног је уписао књижевност на Филолошком факултету и све време док је студирао, устајао је у пет ујутру, учио и спремао се за испите, онда ишао на предавања да добије потписе, а после тога трчао да заради неки динар. И каже све је стизао.

– Дуго сам са зидарима носио цигле и мешао малтер као помоћни радник на градилиштима насеља Галеника. Од тих пара уплатио сам ауто-школу и већ 1969. године добио возачку дозволу. У тренутку сам заволео аутомобиле и то ми је постала опсесија. Успео сам чак и да купим половног „фићу”. Кад сам га паркирао испред „Студењака”, моји другови су били у шоку, то је изгледало исто као да сам данас довезао „ферари“. После две године са тим „фићом” сам први пут отишао у Дрвар. Мајка није хтела да ме пусти у кућу, док није чула како сам га стекао – прича Мирко као анегдоту.

Ништа без подршке супруге

Било је, признаје, времена и за љубав. Те исте године упознао је Тању.

– Пошто у „Студењаку” нисмо имали грамофоне и музичке уређаје, правили смо журке по собама: ја сам певао, а остали су плесали. Тања у почетку није баш била расположена за мене, за њу сам био мангуп. Очигледно да је за све у животу требало добро да се потрудим. Трудио сам се и око ње. И врло брзо се ожено. Још сам био студент. Слика с нашег венчања објављена је у „Политици Експрес”. И данас је чувам. Онда сам отишао у војску. Када сам се вратио, родио нам се први син, Момир, после пет година и Младен – са радошћу се присећа тих догађаја.

Чекајући своју шансу, Мирко је био принуђен да постаненоћни чувари, потом је радио и као магационер, али аутомобил је постао нешто без чега више није могао. Положио је испит и постао инструктор за вожњу, настављајући да смишља нове и корисне ствари. Први се сетио да обучавајући кандидате употреби чуњеве на полигону, а данас је то обавезан део обуке. Тада су га приметили из полиције и позвали га да води обуку за возаче у читавој земљи, али Мирко није желео униформу.

Тако је стигао до ауто-школе „Семафор” при АМС Југославије где је брзо напредовао. Престао је да ради обуку и прешао у службу 987, где је чак смислио и поставио информативни центар АМС Србије. Увеоје и бесплатну контролу техничке исправности возила и допунску чланарину за оне који хоће да шлепују ауто...  Своја сазнања о аутомобилима непрестано је проширивао, а највише је научио управо ту, док је дежурао на телефону 987. То знање и дан-данас користи у професионалној каријери. Тада се код њега јавила и идеја „како помоћи људима на путу” и од тада се увек трудио да кроз разне савете помаже свима којима је помоћ потребна. Ту се инфицирао оним што данас ради.

Након неколико година, пошто је већ кренуо у новинарске воде (писао је за „Вечерње новости”, радио у „Студиу Б”), из ината ванредно је дипломирао на Факултету политичких наука на одсеку за новинарсто и потпуно се определио за ову професију, да би затим постао и уредник Ауто-мото ревије. Али, опет је хтео више. Стално су му навирале нове идеје. Никога није копирао, али је користио сва могућа знања која је покупио по свету.

– Хтео сам да отворим телевизијски студио у АМС који би био у функцији свих телевизија и који би давао подробне информације о стању на путевима, везане за безбедност у саобраћају, за возачке проблеме, прогнозу... Међутим, нису ме подржали. Пошто сам тада већ почео хонорарно да радим на великој телевизији, напустио сам АМС. Иако су моји сектори на телевизији били полиција и војска, нисам се одрекао аутомобила. Петком сам правио петнаестоминутне блокове који су се звали Саобраћај-Аутомобилизам-Туризам, а у јутарњем програму помагао сам возачима да пронађу резервне делове, што је у то време био велики проблем. То су уствари и зачеци емисије САТ.  Приде сам са Јовом Радовановићем радио рубрику за најмлађе, у којој смо их на занимљив начин и кроз скечеве учили како да се сналазе у саобраћају. Касније сам пронашао и чувеног мајстор Рилета који је уз помоћ „штапа и канапа” решавао разне возачке невоље. Тако је емисија САТ постала својеврстан заштитник возача.

Кроз 25 година емисије, многима смо решили проблеме правне природе кроз наше бесплатно саветовалиште, открили смо разне преваре што са горивом, што са комлетима прве помоћи, поделили смо преко 100.000 макета аутомобила, па чак и неколико правих. Прави доказ колико је емисија прихваћена, мерио се џаковима писама гледалаца, јер тада није било интернета и мејлова. Чак смо организовали и младе дизајнере да нам шаљу своје радове које смо на сајмовима излагали, а многи од њих су своје каријере наставили и у великим дизајнерским кућама. Али оно што је од првог дана у мојој професији била незаобилазна тема, јесте повећање безбедности у саобраћају, чиме се и данас поносим – истиче наш саговорник.

У свему овоме пратила га је породица.Свако је на свој начин по нешто научио и увек су стварали нешто ново, па су 1996. направили приватну фирму. Старији син Момир је изашао из посла, а Младен је пре неколико година преузео сектор аутомобила и уређивање ревије „САТ Плус”.

– Младен је сада, као што сам некад био ја. Ја сам она сива еминенција из сенке која координира као дежурна савест и води рачуна да здраво послујемо – каже с поносом, срећан што се Младен оженио и већ има две златне и лепо васпитане ћеркице. И Младенова супруга је, такође, амбициозна жена, али је посвећена деци и породици, па се нада да ће она бити оно што је за њега Тања.

Људи, каже Мирко, не могу да поверују да је радио поштено и да од државе није добио ништа.

– Много је оних који су на сумњив начин стицали иметак, па онда све стављају у исти кош. А нико не зна колико сам труда уложио. Не постоји камичак који је уграђен у „НАВАК”, а да на неки начин није прошао кроз моје руке. Нисам свестан како сам имао снаге да све то изнесем. Ево, пет година нисам био на одмору са породицом. Тек сам ове године отишао. Добро ме моја жена трпи. Кад то кажем, она одмахује руком. Али, стварно – да нисам имао тако вредну децу и Тању, који су ме увек разумели и у свему подржавали, ништа не бих урадио! Јер, почео сам од нуле, морао сам да се посветим послу и каријери, а Тања је чувала кућу и неговала децу и мене. Супруга је по струци грађевински техничар, пензију је зарадила радећи, али уз свој посао бринула је о свему осталом. Ја сам био растерећен. Може да прича ко шта хоће, али без такве подршке породице, а пре свега брачног партнера, ни муж, ни жена, никад неће успети – тврди Мирко Алвировић.

-------------------------------------------------------------------

Не бесни за воланом

Мирко је обишао највеће салоне аутомобила у свету и видео најсавременије и најлуксизније марке, а ипак, не постоји модел за којим жуди.

– Иако је аутомобил обележио моју каријеру, моја мисија пре свега је безбедност и поштовање саобраћајних прописа. Ко направи груб прекршај – претицао је преко пуне линије, прекорачио брзину или није пропустио пешаке са службеним аутомобилом, у обе наше фирме најстрожије се кажњава – отказом! До сада сам двојицу отпустио. И сам апсолутно поштујем прописе. Да није тако, већ би ме на првом ћошку уловили папараци – сигуран је.

-------------------------------------------------------------------

Центар којим се поноси

Увек ношен жељом да помаже возачима, пре свега када је реч о безбедности у саобраћају, дошао је на идеју да заједно са синовима направи центар безбедне вожње (садашњи „НАВАК”). То је Мирков највећи животни пројекат, налази се недалеко од Пећинаца у Суботишту. 

-------------------------------------------------------------------

Бесплатни тренинзи

Последњи пројекат, на који је најпоноснији, је „акција 1000 младих возача”, која у сарадњи са МУП-ом и аустријском компанијом ОМВ, омогућава свим младим возачима да бесплатно прођу кроз тренинг у коме ће научити да се снађу у критичним ситуацијама, да схвате колико значи сигурносни појас, колико је опасно прекорачење брзине од само 10 километара на час, како се кочи на сувом, а које опасности носи клизав коловоз. Али, то није све. У „НАВАК-у” су осмислили и пројекат за безплатну едукацију ђака првака, кроз који малишане уче како се правилно прелази улица, како се седи у аутомобилу, како се препознаје опасност и шта је то о чему морају да воде рачуна како би били безбеднији на путу и у аутомобилу. Ову акцију подржало је и министарство образовања, па ће до краја ове године, кроз бесплатан тренинг проћи 2000 ђака из целе Србије.