Да ли жене мењају свет уметности

Концепт тумачења релевантних тенденција и феномена који су обележили визуелну уметност данас, по моделу великих манифестација у свету, од пре четири године везује се и за интернационализовани београдски Октобарски салон.
Лоранд Хеђи, уметнички директор 48. октобарског салона, једноставним насловом изложбе "Микронаративи" покушао је "да наново дефинише уметничку праксу у шуми сложених социокултурних ситуација..." Још прецизније одређење овог критичарског концепта елаборирано је поднасловом изложбе - Интимност, фрагилност и многострукост одговорности: наративи о флексибилности, толеранцији и мобилности.

Позајмљујући термин микронаративи од филозофа Лиотара, Хеђи свој избор разлаже у две проблемске целине: Искушења малих реалности - Микрозаједнице, која представља централни део ове селекције и њено критичарско чвориште, а други део - Урбана раскршћа - Њујорк, Париз, Сеул - отвара дијалог посвећен феномену великих градова и њиховим актуелним уметничким токовима.

Хеђијев увид у савремену уметничку праксу представљен је једним ретро сегментом који је близак његовом критичарском афинитету (умереност интелектуалца средњоевропске провенијенције) у којем је отворен простор за афирмацију микронаратива - нових односа између уметности и различитих области живота. Због тога су структуре свакодневног живота и тзв. искушења малих реалности читљиве у већини изабраних радова; њихови микронаративи испуњени личним, интимним причама, монолозима, тишином и малим корацима блиским општим местима и повратку традиционалним (и заборављеним) вредностима као што су (нова) умереност, скромност и одговорност, (нова) интимност, емпатија...

Централа поставка у Музеју 25. мај компонована је по моделу пазл-слагалице, а Искушења малих реалности читљива су у наглашеним ауторским презентацијама, као урбани наративи и мини историје чија просторна фрагментарност, идејна суптилност и непретенциозни формати (идеја острва у ансамблима малих цртежа и скица) истичу камерни карактер изложбе. Ови монолози урбане микроутопије фокусирају "многострукост наших идентитета и оно што нас издваја као стварна бића" (Лиотар), а може се рећи, својим сензибилитетом и осетљивошћу блиски су женском писму. Тезу о женском писму, као и став да је савремена уметност више антрополошка активност него естетички и етички став потврђују и награђени радови - Јастучићи за игле Јиржи Черницког или Куварице уметничке групе "Шкарт".

Ван сваке сумње, овогодишњи Октобарски салон обележили су азијски уметници па су друга два лауреата Санг-Мјанг Чан и Хи-Сок Ким, аутори у чијим радовима егзистира дубока прича о људској егзистенцији. У духу става да смо засићени доминацијом електронских медија, али и премисе да медиј не одређује актуелност рада, Хеђијев избор је базиран углавном на класичним медијима - цртежу (чак и везу) и његовом примарном потенцијалу као и скулптури, фотографији, принту и неколицини видео радова.

У Хеђијевом критичарском резимирању рецентне сцене, њен садржај и концепт упадљиво су се мимоишли у избору "Урбана раскршћа" јер је, чак и ако оставимо по страни изабране личности, свакако дискутабилна њихова поетска актуелност с обзиром на то да је реч о ауторима чији је рад, мање-више, историзован и/или припада естетици високог модернизма. Разуђеност изложбе по градским просторима ове године је била такође умерена а Салон је постављен у четири простора, међу 86 позваних уметника њих 15 представљало је нашу домаћу сцену.

По Хеђијевом концепту, овај избор се може тумачити и као опозит друштву спектакла, сензационализма и агресивних маркетиншких стратегија претходне генерације уметника, а маркира и тренутак медијске засићености у коришћењу нових технологија у савременој продукцији.

Без јаких субверзивних тонова Хеђијев Салон је умерен, конвенционални поглед на приватно и/или јавно, и личи на визуелно одмориште лишено искључивости и радикалних питања.

После затварања манифестације, важан документ је каталог; визуелни идентитет и каталог 48. октобарског салона радила је Исидора Николић, млада графичка дизајнерка која је, у духу Хеђијеве критичарске тезе о микронаративима али и свом већ читљивом ауторском рукопису, креирала успешно, читко и децентно решење.

На крају ове манифестације нужно је поставити "питање свих питања": О визији будућих октобарских салона? Или, шта је предност а шта потенцијални проблем везан за ову институцију? Наиме, Салон више не функционише по некадашњем правилнику, а од "старог" Октобарског салона остало је још само име.

Недавно је именован нови Савет Октобарског салона који ће усмеравати ток и реализацију наредних издања ове манифестације. За почетак, било би сасвим примерено, а у складу са овим радикалним променама, да се промени његово име (истакнути град) као и ритам одржавања (сиромашна смо земља); нпр. Београдски бијенале савремене (визуелних) уметности.