Прошло највише казује будућем

Драган Лакићевић (1954), песник и прозаист, писац за децу и одрасле, аутор десетак збирки песама и више романа, са великом страшћу проучава српску народну књижевност, али и савремену српску поезију.
Издавачка кућа "Букленд" из Београда (за коју је Лакићевић приредио велику колекцију "Српска књижевност за децу") објавила је недавно Лакићевићеву збирку кратких прича "Косовске легенде". Књига има два тематска циклуса: "Косовске легенде" и "Легенде о мојим прецима". Ово дело је својеврсни наставак претходно објављене књиге легенди "Штап Светог Саве".

Ваша прича о Косову, кроз легенде, обухвата период од Косовске битке до наших дана, до 1999. године. У Србији ништа ново: из рата у рат?

И још раније – легенда воли да открије постање света, па и Косова, а постањем и именом тумачи се његова судбина и историја. У хришћанском и епском поимању Косова, историја и судбина не могу се раздвојити... Не тако давно, познати немачки славист приговарао је нама српским песницима што тврдимо да се Бој на Косову још није завршио...

Оживљавате витешко време, када је све било честито, а реч је имала цену већу од злата?

Честитост памте песме и предања. То је смисао побожне легенде – да причом о добру и злу реконструише време, људе, догађаје, а више од свега дух. Витешки дух. Тако се донекле може објаснити и шта се данас збива – с нама и у нама...

У легендама, Срби не бране земљу, већ небо у које су Турци уперили своја копља?

И на нивоу симбола, Косово је више лекција из вере, него из историје. Кнез Лазар опредељује и нас, не само своју војску и државу – за одбрану вишега циља... То се догодило и у стварности. Ако је игде, Христос је на Косову. Побожно схватање Косова је сложеније и одговорније, а толики безбожници наваљују да одлучују о том моралном "судилишту".

Догађају се многа чудеса: за време Боја на Косову, сама од себе звоне звона у Морачи, море трипут мења боју, а птице после битке нису певале четрдесет дана?

Зна се да је одјек Косовске битке и славе био велики и у свету и у вековима. Легенда песнички илуструје те одјеке: песме, приче, вера, завет – обликују и данас наш род. Ту је родно место ове нације: Свако ко је у доцнијим столећима веровао да су његови преци били на Косову 1389. године – био је Србин. Нацију обједињује тај циљ, чин, датум. Ко је одустајао, напуштао је и нацију и витешку повесницу. Његош их је звао "плахи и лакоми". Последњи су то, једним делом, учинили Црногорци – из практично политичких разлога. И то је за чуђење, или живо чудо. Ко би пре сто година веровао да је то уопште могуће?

Користите и анегдоте. Посебно је занимљива она о Милану Ракићу, официру – кнезу Лазару, како га називате?

Легенде су анегдоте, анегдоте могу бити легенде... Јунаци легенди су светитељи, витезови, песници... На Газиместану, Ракићева реч је снажна као да ју је рекао Свети Сава... Та анегдота натерује сузе, као и Ракићеви стихови: "Данас нама кажу, деци овог века..." Биће још такве деце и таквих векова.

Један од јунака књиге, Алекса, који има само шест година, прича вршњацима приче о косовским јунацима. Да ли данашњу децу те приче уопште интересују?

То одрасли, затечени променама друштва, скупоћом и јагмом по партијским чергама – мисле да децу не интересују приче о добру и злу, и уопште књиге... Марко, Милош, Стојан Јанковић... лепи су и племенити и као Хомерови и као Толкинови јунаци, али ми о њима немамо ни стрипова ни филмова... Сад још обећавају смањивање и сузбијање народне поезије... А причу о Алекси нисам измислио. Његова адреса позната је редакцији.

Какву поруку, величајући једно давно прошло време, шаљете данашњим читаоцима?

Прошло највише казује будућем. И од будућег зависи прошло. Хоћемо ли да смо нико и ничији, или баштиници косовске етике, вере и поезије? Највећи (Његош у 19, Андрић у 20. веку) рекли су своју реч. Микрофон је наш, и кад смо појединци и кад смо "деца овог века".

О Косову се говори и ових дана. Хоће ли нам Косово остати само у песмама и легендама?

Негде се ипак бира ко ће и како јавно говорити о Косову... Ако и о чему, о Косову се мора одговорно и сложено, мудро и морално мислити, поготово говорити... Наше је оно што је у нама, не само у лектири, него и у срцу... Ја сањам Косово... Волео бих да мој гроб буде на Косову – тамо сам се духовно родио.