Измишљање балканске Украјине

Јучерашња „Политика” је о томе известила: Педи Ешдаун се окомио на Републику Српску и њено руководcтво као на наводне кривце за нестабилност Босне и Херцеговине. Изјаве некадашњег високог представника УН и ЕУ за БиХ препуне су замене теза па и неистина. За њега није спорно вишегодишње тихо, противно вољи два конститутивна народа БиХ, подривање Дејтона у смислу централизације, него је проблем легитимно инсистирање на правима ентитета. Ешдауна не забрињава то што стотине Бошњака одлазе на Блиски исток да се боре за исламски калифат. Уместо да то осуди он правда екстремисте тиме да су револтирани јер су изгубили наду да ће створити БХ функционалну државу.

Ваљда тај британски лорд сматра да би на Балкану све било идилично када би Срби кротко пристали да све своје интересе подреде аспирацијама Бошњака, Албанаца и других народа који од њих нешто хоће. Срби су зли већ и стога што постоје, а камоли када још нешто и хоће. Тим накарадним духом испуњене Ешдаунове пристрасности и напади су отужни, али на њих смо већ навикли ма колико да он у своју дрскост уноси бескрајну креативност. Да се ради само о томе, њиме се не бих ни бавио. Но, овом приликом реч је о нечем много опаснијем, а то је очито део целовитог антисрпског плана сарајевских лобиста у ЕУ.

Колико на РС и Додика, толико се Ешдаун окомио и на Путина. Сада нећу коментарисати неистине о томе да је Русија крива за сукобе у Украјини, јер свако ко прати тамошња збивања добро зна да су одређени западни центри моћи проузроковали сукобе у тој земљи. Битно је да је Ешдаун злонамерно покушао да повеже Бањалуку и Москву као факторе који желе да изазову неку нову „украјинску кризу” у срцу Европе тј. у БиХ. Пре неколико недеља сличну неистину западној и нашој јавности пласирао је – бошњачком хегемонизму ништа мање склон, али ипак површински гледано нешто одмеренији – Бодо Вебер из берлинског Савета за политику демократизације. Таква кукавичија јаја биће нам засигурно и надаље подметана.

Циљ наведених и њима сличних промотора сарајевског унитаризма је врло јасан: јавност и кључне чиниоце одлучивања на Западу желе да заплаше Русијом, коју су неки западни медији већ преставили као страшило. Сада се она, руку под руку са властима РС, наводно спрема да запали Босну. Ешдаун у вези с тим критикује бриселске структуре да су сувише попустљиве према Додику. Мало му је што нису спремне да баш отворено јуришају на Српску. Сада би хтео да нахушка прекоморског „великог брата”, односно оне који тамо воде главну реч, да крену у акцију против РС у страху да она не постане „руски бастион”.

Шта год лично мислио о геополитичким стремљењима евроатлантске елите, она не крије своје намере. Само пажљиво треба пратити њене активности. Тако се прошле године у разним формалним и неформалним форумима где се она окупља, планирало оно што је ускоро почело да се реализује у Украјини, односно дискутовало се о разним модалитетима истог. Тако су стајале ствари и у вези са нама током деведесетих година. Срећом, сада то није случај. Макар и стога што водећи евроатлантски центри моћи сматрају да су у нашем региону заокружили параметре своје доминације и не треба им отварање нове велике кризе, за коју нису сигурни да им се не би отргла контроли.

Водећа западна средишта утицаја свакако би поздравила извесну централизацију БиХ, али то им је далеко од приоритета и ради тога нису спремна да губе време и енергију те рескирају компликације. Али како наш народ каже: тиха вода брег рони. Изгледа да се сада ради о систематској акцији Сарајева и његових лобиста у ЕУ, односно, изразито антисрпских евроатлантских група да читаво своје „братство”, у контексту њиховог сукоба с Русијом, покрену да изведе удар усмерен на оно мало још живих српских националних интереса. А опстанак Републике Српске на дејтонским принципима је за нас ту од прворазредног значаја.

Уместо да се љутимо на разне Ешдауне битно је да схватимо шта они сада заправо раде. И да томе енергично парирамо, како из Београда тако и из Бањалуке. За то сада – у околностима када ће се ускоро у престоници Србије одржати састанак Европске групе моћне Трилатералне комисије – имамо сјајну прилику. Уз слабљење Запада и јачање Русије, Кине и неких других држава ван „евроатлантског концерна”, свет се још није довољно променио да се ми не бисмо нашли у озбиљним тешкоћама ако би се тамошњи носиоци моћи, макар и узгред, хомогенизовали против нас. На нама је да их уверимо да није ни у њиховом колико ни у нашем интересу да се због разних сарајевских и других регионалних екстремиста на Балкану поново отвара Пандорина кутија.

Политички аналитичар