Мој светац из Каленића

ИНТЕРВЈУ
ТАЊА ВЕЛМАНС

Француски културни центар и издавачка кућа "Clio" из Београда данас у 12.30 приређују сусрет са Тањом Велманс, једном од најпознатијих светских историчара уметности византолога, и једним од најбољих познавалаца византијског цивилизацијског простора. У разговору, поред ауторке, учествују Драгиња Симић-Лазар, Даница Поповић и Бојан Поповић. Тања Велманс, која је прексиноћ отворила Нишки сајам књига, и данас путује по Србији, живи у Паризу где је стекла изванредну научну каријеру.

У разговору за "Политику" каже да је најмање петнаест пута долазила у Србију, да разуме српски језик па чак и малкице говори, да је обилазила српске манастире и о њиховом богатству и лепоти писала у бројним научним студијама. Ипак, тек ових дана "Cliо" је објавио њену прву књигу на српском језику (превод Наташе Икодиновић) под називом "Чудесна повест иконе". У њој је ауторка успешно повезала науку и машту, чинећи дело привлачним не само за стручњаке већ и за све који желе да упознају свет Византије и лепоту које је њена уметност оставила за будућност.

Историја уметности у прошлости била је дисциплина која је имала и другу, литерарну страну. Али, данас је она постала скоро егзактна наука, која се труди да нађе доказе за одређено мишљење. Без великих осећања. Ја, пак, када видим уметничка дела, показујем осећања; пред делима, као и пред пејзажима, а била сам свуда, у целом византијском свету, на Истоку, у коптском Египту, Грузији, Јерменији, Сирији, наравно по целом Балкану, Италији, у Русији… Дакле, видела сам много прекрасних предела, као Синај на пример, који су у мени изазивали емоције. У мени се родила жеља да себе изразим као људско биће пред Уметношћу. Тако сам трагала за темом, а издавач, као да је то знао, предложио ми је икону. Помислила сам, ето прилике да се великом броју особа, не само онима који се интересују за уметност, каже које су теолошке и историјске основе иконе, како је она настала. Тако сам села и написала књигу…

Да, јер сам истовремено хтела да читаоцу дам и прецизне информације. Због тога има низ фуснота да се види како то није роман. Али, желела сам и да то не личи превише на приручник. Па ми се тако отворила могућност да спојим једно и друго, у књигу стану две естетике, и да се читаоцу каже: Видите, ево, уметност је ово, и оно, али икона… Икона је посебна, и оригинална у свом израстању из уметности.

Магију иконе? О, Ви сте баш захтевни! Покушаћу да Вам је опишем. На најави сваког концерта духовне музике, сваке конференције која говори о Богу, генерално ћете видети икону. Дакле, има нечега универзалног у икони. Шта је то? И самој себи сам постављала исто питање и мислим да та магија, та универзална страна иконе долази из чињенице да су Византинци успели да пронађу естетику која ће бити у стању да, одржавајући људско, савлада апсолут. Питаћете ме одмах како им је то пошло за руком. Хм, много тога су урадили: дематеријализовали су црте лица, нос, уста врло су фини, истанчани, цртањем на златном фону, симболу божанског, небеске светлости, укинули су простор. И тако су, преко људских црта, трансценденцијом представили свет апсолута, надљудског.

Одговорићу Вам примером: ако бисте неког Француза замолили да Вам каже нешто о Египту, дуго би вам могао причати о тој теми, јер је о њој учио у школи. Али, о Византији, не би ништа знао. Зато што је образовање у Француској врло дуго било у рукама Католичке цркве која гаји анимозитет у односу на Византију и на православље. У Француској се и у медијима врло ретко говори о Византији, чак се дешава да, рецимо, византијским мозаицима у црквама на Сицилији говори као о уметности Сицилије, о сицилијанској уметности, о мозаицима Константинопоља… А зашто? Зато што не постоји основно знање из школе. Али, зато о Египту… нема ствари о којој вам не би причали…

Не волим. Ох, добро, говорили смо о познавању Византије у Француској, односно, генерално гледано у целој Европи. Икона је ту изузетак. О Византији се нема појма, али се о икони зна; она се воли, и познајем људе, сасвим обичне у животу, који одлазе у атеље да би учили о иконама. Она је освојила и тржиште, има своје место резервисано на њему, сви знају шта је икона, па ако добро погледате и по угловима у свим католичким црквама наћи ћете иконе. Углавном Богородицу Владимирску. Дакле, икона је изузетак у ономе о чему сам малопре говорила, и вероватно је због тога мој издавач дао такав предлог.

Разлика, наравно, постоји, и зависи да ли је човек данашњице верник или није. Када није верник, а то није већина људи, он не верује али осећа да ту има нешто. У том часу икона испуњава празнину коју он има у себи. То је све, али је много. Ако је, пак, верник он је врло близак једном Византинцу који посматра икону. Наравно, данашњи верник не верује да се она може сама од себе покренути, преместити, или плакати, али зна да она јесте израз нечега што је надмоћно, што је изнад.

Знам их напамет.

Једна књига о уметности коју сам написала и која је преведена на низ језика, укључујући и руски, што ми посебно ласка, зове се "Зрачење Византије". У њој се говори о свим периодима Византије, пре свега о фрескама. Мало и о иконама, али углавном о фрескама у целом византијском свету, од коптског Египта до Италије. Али, највећи део књиге говори о српским фрескама. Зашто? Зато што су византијске цркве из 16, 17, 18. века малобројне, баш као и оне из 11. столећа. Али, у периоду Палеолога, 13-15. века, оне се умножавају, у њима има много фресака. И не само то. То је време када је теологија продубљенија, а та дубина се најбоље може видети у манастирима Србије.

Ух, не знам, не би било поштено када бих Вам рекла коју највише волим. Не могу да Вам кажем јер је у мом духу то једна целина. Али, ту и тамо има глава које много волим. Рецимо, код куће имам фотографију, велику фотографију у боји једног свеца из цркве манастира Каленић. Оно што је посебно јесте то што тај светац има израз носталгије, израз меланхолије, што је веома ретко пошто светац, у принципу, мора да буде спокојан јер он познаје Бога. Али, овај светац има меланхолични израз. И уз то, веома је леп.

-----------------------------------------------------------

Зато што о тој икони Св. Тројице Рубљова, о којој говорим у књизи, много људи зна, али и поред тога што је познају, они је не схватају добро. И чинило ми се да би та прича могла бити као круна, попут завршног акорда у једној симфонији.

О, да, филм је величанствен, много ми се допао. Давно сам га гледала, али га и данас волим. Али, као што је Тарковски у свом филму измислио неке ствари, и ја сам измислила у мојој књизи. А знате, ипак, историјски је могуће да су се ствари десиле баш тако.

Анђелка Цвијић

-----------------------------------------------------------

Ниш - У хали "Чаир" у Нишу прексиноћ је отворен 44. сајам књига и графике на којем је своја дела изложило седамдесетак издавача. За разлику од ранијих година, овога пута нема књижара. Многобројним љубитељима књиге најпре се обратила француска књижевница Тања Велманс, аутор књиге "Чудесна повест иконе" коју је објавио београдски "Clio". "Књигу сам увек доживљавала као велику шансу која се пружа сваком бићу као немерљив поклон и као чудесна авантура. Зашто авантура? Зато што кроз књиге читалац не престаје да проширује своје хоризонте попут морепловца који се препушта таласима, али за разлику од њега, читалац не зна унапред у ком правцу иде. Захваљујући речима, он открива непознате обале, богати своја знања и крепи емоције које га уздижу изнад његове сужене свакодневице", рекла је Тања Велманс.

Нишку светковину књиге потом је свечано отворио Вук Драшковић који на овом сајму представља своју нову књигу "Мета".

М. М.