Како је шумар „исецао” Бодлера

Бранко Кукић, песник, есејиста, издавач и читалац, после 40 година рада на „Градцу”, јединственој збирци часописних књига, без којих би савремена српска култура и поимање модерног света данашњице било незамисливо, каже да није сигуран у то да сви људи треба да читају књиге. „Пре свега многи људи нису способни да схвате оно што пише у књигама. Друго, увек се сетим великог песника Роберта Грејвса који је написао најчудеснију књигу о европској култури, „Бела богиња”, и чувене грчке митове. Роберт Грејвс је рекао да на свету постоји пет одсто људи који имају знање и који де факто управљају читавим светом. Према томе, питање читања књига је прилично релевантно питање. Што каже Џони Штулић: ’А и оно што читају, криве ствари читају!’”

Још сте 1991. у својеврсном личном, али и манифесту „Градца”, поводом његовог 100. издања, навели да наше друштво карактеришу провинцијални начин мишљења, одсуство хијерархије вредности и вандалски однос према прошлости. Где су корени таквом стању ствари?

Корени су у томе што смо увек били мала култура. Нисмо били спремни у тим метежима, који су пратили историју нашег народа, да се одважимо и ствари усмеримо према култури. Јер једина нада за мале народе јесте да се усмере према култури. Да све оно што је битно могу показати једино преко културе, преко стваралаштва, преко имагинације. И не можете тражити од једне мале земље, која има диван положај, не заборавимо да се Србија налази између Рима, Атине и Беча, ништа друго него да тај народ пружи нешто култури. А много пута се догодило у новијој историји да су управо људи који су се бавили културом, уметношћу, били једини преко којих наш народ и нашу културу на неки начин бар европски свет препознаје.

Како онда објашњавате чињеницу да се овде по правилу или готово тенденциозно укида и уклања све са предзнаком културног, уметничког, па и образованог? Или, шта са културом међу неписменима?

Овде су ствари запуштене. Не можете тражити да вам култура преко ноћи реши питање, а то не можете тражити ни због тога што овде нико не води рачуна о култури и новац који се издваја за формирање једног друштва, тај новац је најмањи за културу. Неко је рекао да је новац издвојен за културу, а мислим да је то садашњи министар за културу – ствар статистичке грешке. Према томе, култура није само читање књига, није само гледање филмова, није само одлазак у позориште, култура је и начин исхране, одевања, начин дијалога са другим, култура је ствар одговорности, толеранције, све је то култура. Кад све то погледамо, ми данас у нашем друштву ништа од тога немамо. То је све прешло у неки презасићени раствор, који води у потпуну анархију, у примитивизам, простаклук. Овде је сада на првом месту успон безначајности.

Ваш сан је био да „Градац” читају слободни људи, личности. У којој мери сте се приближили остварењу свог сна?

Историју „Градца” прати покретање библиотека „Алеф” (1985), „Мистици и гностици”, „Лађа”, „Талас”, „Фауст” и „Цвеће зла”. Филозофска, психолошка и књижевна дела аутора 20. века, студије и огледи религије, мистике и гностицизма, монографије о сликарима склоним свету фантастике, сновиђења и симбола, књиге посвећене пороцима. Концепт часописа, потом и издавачке куће „Градац” носи баласт свевременог и универзалног. Књиге са знаком овог издавача носе невероватне, далеке светове, откривају делове човекове подсвести и зато су тешке, кошмарне, „књиге болови”. Увек ме је водила мисао да у читавом том послу покажемо да постоји и један други свет, један паралелни свет, и да постоји нешто на шта се може гледати искоса.

Најважније за један часопис или издавача јесте да има своју сталну публику. Ја могу да проценим за једну књигу у 50 примерака колико ће бити продато. У том смислу, увек размишљам о томе да ми у ствари не знамо шта је све нестало од књига. Не знамо шта је све спаљено, јер су у средњем веку и пре, пожари били нормалне ствари. Постојале су идеологије које су са својим извршиоцима спаљивале књиге. Имате људе који су написали само једну књигу. Рецимо, Ален Фурније „Велики Мон”. Он је написао ту чувену књигу и изгубио је живот у Првом светском рату. Или, Хуана Рулфа који је написао један роман „Педро Парамо”, за који и Борхес и Гарсија Маркес тврде да био основна књига која је покренула тај чувени јужноамерички магијски реализам. Имате и причу „Писар Бартлби” Хермана Мелвила о човеку који је стално покушавао да напише књигу и имао је идеје, али никад је није написао. Или, пример једног француског шумара који је куповао књиге и после свог шумарског посла читао те књиге и исецао оно што се њему није допало. То сам, чини ми се, прочитао у једном интервјуу са Селином. На крају, Бодлер му се свео на четири-пет песама. Има и таквих бизарних типова. Књига је стално била на неком удару.

Овде постоји уверење како је модерно у супротности са традицијом. А управо ви и још неки мали издавачи дајете пример о неопходности повратка изворима. Шта је то што традицију, било књижевну или укупну, цивилизацијску, чини увек модерном?

Ту је најважније како се схвата традиција. Ако ви традицију схватате као неку врсту фолклора и све оно што прати то пуцање и певање, онда ћете направити велику грешку. Нажалост, последњих деценија то се код нас догађа. Традиција је неки основ да би се стварала савременост. А из савремености произлази читава будућност. То не могу бити ланци који нас окивају. Они само стварају један златни ланац и један златни низ. Када се то схвати, онда традиција никада не може бити злоупотребљена, не може бити вулгарна. Континуитет тог златног ланца је основа да традиција не би прешла у популизам, у вулгарност, простаклук, у жал за неким временима која се никада више неће вратити, жал за подврискивањем, изгубљеним идеалима. Јер ако се ослоните само на то шта је било пре, што би рекао Елијаде: ’У она времена’, онда ћете ви бити неко ко је искључен из света који се око вас догађа.

-------------------------------------------------------------------------------

Војник Вермахта са књигом о Јерусалиму

Како сте се и зашто нашли међу књигама и ту остали?

Просто ми се то тако догодило. Чињеница је да сам ја као млад доста читао. И читао сам различите ствари и то је прешло у нешто што бисмо рекли хронично. Интересантно је да сам као дете, у нашој кући пронашао неку књигу коју је оставио један немачки војник. И што је посебно инетресантно, то је књига о Јерусалиму. Е сад, можете замислити војника Вермахта, који је са собом, знајући да иде у један тешки рат, знајући да лако може изгубити живот, понео књигу. Ја ту књигу и дан-данас чувам. То је напросто један податак. Други податак је чињеница коју сам ја својевремено прочитао у „Политици”, да је у моје родно место Јелен До, где је била железничка станица, пред почетак рата требало пренети највећи део Народне библиотеке. Пет-шест километара даље, требало је те књиге ускладиштити, сакрити у манастир Благовештење. На први поглед то ништа не значи, али будући да је око књига све чудно и загонетно, непредвидиво, и да све припада нечем заумном, можда је то имало неки рефлекс на моје опредељење за читање књига.