Удице лутајућег Бокеља

ИНТЕРВЈУ
НИКОЛА МАЛОВИЋ

Никола Маловић (1970), српски писац из Боке Которске, добитник је књижевне награде из Фонда "Борислав Пекић", а почетком јула београдска издавачка кућа "Лагуна", у едицији "Меридијан", објавила је Маловићев роман "Лутајући Бокељ". Маловић води читаоца на путовање у званично најлепши залив на свету. Приказује Боку Которску као самосталну и суверену државу, пуну туриста, и изненадних ситуација, необичних дешавања, мистериозних нестанака. Пратимо пустоловине Маловићевог јунака, савременог Одисеја, кроз 24 поглавља. Видимо све летње медитеранске боје плавог, и кад писац напише "со" - осећамо у устима слани укус. "Лутајућим Бокељом" српска књижевност добила је прави медитерански роман који је у октобру, према истраживањима он лајн књижаре www.knjizara.com широм Србије, Републике Српске и Црне Горе била једна од најтраженијих књига.

Отцепио сам је, и на тај литераран начин задовољио макар историјску правду: Бока Которска није се на легалан начин никад удружила са својим првим брдско-планинским суседом. Девет кнежевских гласова против, с пиштољем из 40-их уз слепоочницу, претворило се силом прилика - у да, у сагласност да се дугорочно стане на луди камен. Од Боке у роману направио сам, наизглед идиличну, самосталну и суверену заливску државу - као одговор на референдум, знате који, и као увод у оно чега ће Европа још да се нагледа. Да ли ће то бити након 2007. наставка косовске епизоде или након распада самосталне и суверене Белгије, свеједно је.

Како било, Бока је у роману неспособна да опстане, као што би и била да су се оствариле идеје Матице Боке. У Котору столује високи представник, што јасно говори о суштинској независности и Которске и њој суседних државотворних географских пошалица. С друге стране, Бока је дивинска инсталација, једини фјорд на Медитерану, чудо за око са чак 5000 година дугом цивилизацијском, мултиетничком причом. Роман "Лутајући Бокељ" је књижевна енциклопедија медитеранског начина живљења, начина мишљена, начина храњења, начина гледања на феномен туризма. И то је све тек врх леденог брега. Дан сутрашњи, посматран из Залива, који је све време teatrum mundi - слика света, не изгледа ружичаст.

Има. Чак и кад писац говори о Вама, он говори о себи. И кад пише о старом Египту, он описује своје време.

Одисеј се под именом Нико представио киклопу Полифему. Одисеј нам је познатији по лутањима него по ономе што је била његова, права, суштина: да родну Итаку уопште не напушта. Бока Которска је та Итака, званично најлепши залив у групи од 30 сличних, позорница свих глобалних преображаја, сцена очигледне трансформације глобалног зла у горе, као и трансформације јунаковог духовног ја - од паганског ка хришћанском. Нико има, приде, миленијумски циљ: да коначно понуди одговоре, не само да ламентира над упитаностима без решења.

Свакако, само се нису многи дрзнули да управо допишу крај Хомерове Одисеје. По томе је "Лутајући Бокељ" куражан, храбар роман. Одисејево путовање не завршава се Улисовим, илити Никовим повратком на Итаку. Према Тиресијином пророчанству, Одисеј ће окончати своје путешествије тек онда када доброди, пазимо, до народа који више не уме да препозна весло. У симболичном смислу, нисмо ли то сви ми? Знамо ли, глобално увезани, куда то весламо? Знају ли то они којима мир не силази с уста, а ратним бубњевима ударају у ритму веслања? У 24. глави читалац ће се, хтео-не хтео, сложити с тим да Нико јесте антијунак дана сутрашњег. Не само у равни екологије и духовног промишљања, него и у оним равнима, битним по опстанак књижевности с великим К. Књижевност без Бога, љубави и смрти, још од Скерлића, била је литература другог реда. Све што се обраћа чулима просто је, па је у том смислу, на махове, прост и "Лутајући Бокељ", али не генерално. Напиши, говорио сам себи током пет година, роман-знак, упоредни систем без којег у савременој српској књижевности нема озбиљније приче о Медитерану, а која не би узимала пекићевски књижевни ореол у обзир.

Шта сте хтели да постигнете честим коришћењем енглеских израза?

Хтео сам да укажем на реално лоше стање у којем се сви национални језици данас налазе. С друге стране, роман проговара свим српским језицима, новим и старим, као и латинизмима, иако му најаутентичнији печат ипак даје преиначена романска лексика - бокељски говор.

Јамачно. Читалац ће да чује фон зрикаваца иако "Бокеља" буде читао ових дана. Текст тумачи тајне које ниједан туристички водич није кадар да пренесе. Медитеранолога је мало, а Нико то јесте. Главни јунак је органски Медитеранац, по свему што чини. Поглавља све време пулсирају плаво-белим билима. У поетичком смислу, "Лутајући Бокељ" јесте роман-парангал. Нико од читалаца неће преостати неуловљен. Премного је овде побацаних удица.