Слова су жива бића

ИНТЕРВЈУ
РИСТО ВАСИЛЕВСКИ

Ристо Василевски (1943), песник, есејиста, књижевни критичар, антологичар, преводилац и издавач, пише на македонском и српском језику. Објавио је петнаестак песничких књига на македонском и српском језику, неке у више издања. Збирка "Храм, ипак храм" доживела је пет издања. Превео је велики број књига са македонског на српски и са српског на македонски. Његове песме су преведене на, готово, свим европским језицима, затим на кинеском, хинду, арапском. Члан је Македонске академије наука и уметности, Друштва писаца Македоније и Удружења књижевника Србије. Добитник је многих значајних домаћих и страних награда и признања.

Издавачка кућа "Арка" из Смедерева објавила је недавно његову нову збирку песама "Сушт" (словоспев), поему о свим словима азбуке. На уводном месту је "(О)да гласу", а завршна песма је "Тачка".

Кад би се мало боље размислило, Бог је, пре него што је створио човека, друга бића и ствари, можда, измислио слова, односно речи, јер је морао знати шта ствара и која ће имена та бића и ствари понети. Касније су та слова добијала графеме према духу и карактеру оних који су их први исписивали или, касније, мењали, у складу са језицима у којима су пребивала. И то је трајало миленијумима. На тај начин слова су постајала споменици од миленијумског универзалног значаја, трајнији од свих других. Ја сам само покушао да слова видим на помало другачији начин, да им дам живу димензију која има енергију да се преображава и тако битно утиче на готово све ствари у природи и у животу. Ако је тачно оно што је написао један од угледних рецензената рукописа (Д. Ћупић) да "сваки глас, свако слово у нашој ћириличкој азбуци у збирци "Сушт - словоспев", има своју песму, своју поему, свој писани споменик", онда ова збирка превазилази моје иницијалне намере и постаје својеврстан споменик мени самом.

Треба ли говорити о томе да је поезија својеврсна музика, да је претходила музици, као што је случај и са разноврсним звуцима у природи којима није доприносио човек. Ако су слова "главни јунаци стихова", тим пре што су нека од њих сама по себи музика, зар не би било неопростиво да се нису упрегла у кочије музикалности и да им није дата могућност да себе боље (до)објасне?

Слово А сигурно није случајно на почетку готово сваке азбуке. И оних најстаријих, сада заборављених. Оно је маја која спаја сва друга слова, дајући им простор да дишу, да се боље чују и лакше "изразе". Али, свако слово у језику и говору има своју функцију без које ни језик ни говор не могу да функционишу. Постоје, наравно, слова која су више у духу македонског и српског језика, и постоје графеме које су, рекао бих, нанос неких других језичких и говорних искустава. Самим тим имају мањи значај. Тај значај, наравно, не одређује песник, већ дух и природа самог језика. Слово А није од њих и зато јесте оно што сте рекли у самом питању.

Слова јесу по природи жива. Она се стално померају на мапи језика; у зависности од места која заузму формирају речи које хвале и уздижу, али и унизују и уништавају. Зато с њима треба разговарати као са живим бићима и, пре свега, бити крајње обазрив. У супротном, ако се погрешно сложе, могу постати најубојитије оружје које може уништити и њих саме.

Не знам шта ће на то рећи лингвисти; не знам колико ће им ова "студија" бити блиска, колико се уклапа у њихове научне лингвистичке аршине, који су далеко од песничких и филозофских. Волео бих да их чујем, тим пре што је збирка "Сушт - словоспев" само први део песничког трокњижја које се бави словима и језиком. На други део питања не могу прецизно одговорити јер се нисам бавио учесталошћу слова у говору.

То већ спада у домен оних који су обликовали графеме, нарочито оних који су обликовали савршено писмо какво је ћирилица. Њима није било лако да њихов изглед прилагоде свачијем укусу и да облик једне графеме не удаље много од других. Тиме су се и сами нашли на " клизишту језика", често рескирајући да промаше. Зато су мењали и додавали, каткад одузимали леву или десну страну, окретали наопачке. Слутим да се на том "клизишту језика" нашло и слово Ж (које је, вероватно, прво настало, јер је везано за живот), и које је, "изгубивши" своју леву страну, дало живот/облик слову К (које га је везало за корен).

Увек пишем кад морам. Понекад и не стигнем да запишем оно што имам. И, не бирам језик на коме ћу то записати. Зависи од расположења, од "унутрашњег налога", од бића језика у коме пребивам. Тако и мислим. Језик је само важно средство да се каже оно што се има. И највећи зналац највећег светског језика, ако нема шта да каже не може ништа да каже, осим да пренесе оно што други кажу. Друга је ствар са великим и малим језицима и са онима који имају шта да кажу. Зна се ко је у предности. Двојство језика, пак, јесте мач са две оштрице - лепо за средине где се то поштује, не и за наше подељене просторе. Увек сте на граници између два језика - свеједно што вашу припадност једној или другој књижевности одређују ваша дела и језици на којима су написана. То двојство може бити и кобно - да вас се одричу или заборављају и један и други језик, и једна и друга књижевност. То се односи на статус, лектире, антологије, признања... Где сам ја у свему томе, показаће време.