Фема на врањански начин

Феме су преплавиле наше просторе, наше уже и шире, јавне и приватне сцене. Од Кикинде и Вршца до Београда, па на југ, до Врања, од Весне Чипчић, Тање Бошковић, до Олге Одановић и Радмиле Ђорђевић као Феме у позоришту "Бора Станковић" у Врању. Феме школске и поучне, увећане и погуране ка гротескном, трагикомичне као давна Фема Добриле Шокице у представи Српског народног позоришта из Новог Сада, у режији Дејана Мијача, распеване, шерет сањалице, и луцпрде, као код редитеља Радивоја Радивојевића и Радмиле Ђорђевић у представи театра "Бора Станковић" из Врања.

Ни свој живот није лако променити, а о туђим животима да и не говоримо. То сви, вољно и спонтано, покушавамо, па и Фема. Нема небројена начина и путева да то учинимо. Фема, и на хиљаде Фема свуда око нас, женских и мушких, Феме као тужно и немоћно, гротескно уздизање и уздисање за недостижним, одмакнутим великим световима, за Паризом, Москвом, за Европом, Феме као норма, и више, као судбина, тврдог пристајања уз оно што и како беше. Фема као, мање-више, комично, или трагикомично оспоравање прошлог, уходаног, освештеног ауторитетом Оца и Очевог Оца, освећеног начина и стила живота; Фема као мала, кућна побуна, као отклон од нормалног као природног, разумског, оног што се само по себи разуме, у ирационално и "ненормално".

По једнима, особито новијим тумачима, Фема је пут нагоре, узлет, отимање, ветар промене, да пауци небо не би премрежили! У старијим тумачењима, Фема је она која вредности патријархалне средине изневерава, она која би, на зло у будалаштину, да их мења. Неко ко окреће главу од уске и тврде стварности као Фема Радмиле Ђорђевић, у представи позоришта "Бора Станковић", свакако је из породице комичних, хуморних, незлобивих фантаста, занесењака који не успевају да се задрже у калупима старог, датог, једног, истог. Отуда за Фемине сањарије и фантазирања, за сав њен говор, трепет и лепет њене паланачке душе, осим уобичајеног сатиричког изобличавања, представа Радослава Радивојевића развија и осећај доброћудности и симпатија.

Фема Радмиле Ђорђевић није само шљука која умишља да је соколица, већ и птица која би да напусти гнездо-кавез у који је затварају, и закивају, њени најближи. Да би ово "весело позорје" учинио још веселијим, атрактивнијим и динамичнијим, редитељ Радослав Радивојевић је умножио чанколизе па је то мали хор гребаторки, поред Саре, жовијалне Жетице Јовановић, ту су још, озарена лукавица Мара Љиљане Радивојевић, Клара занимљиве Тамаре Стошић, Дара Видосаве Стевановић.

Не моралише, не криви, не оптужује Радивојевић, ни Радмила Ђорђевић несрећну Фему жељну живота на високој нози, набијену комиком лепог и једноставног реда. Пушта је да се пропиње и џилита, да искаче из плитке воде у којој се дави, да пружа своје опанчарске руке нагоре, на више. Ко живи на нивоу својих жеља! Отуда се комедија тешко, никако, братац, не одваја од трагедије. Радивојевић не слави, али ни у земљу не сабија ни оне на другој обали, оне који понављају стару причу: не таласај, живи како смо одувек живели, као што је живео твој муж, отац, деда.

Фема би, међутим, као и председник Тадић, у Европу, али, не да ђаво, или Бог, Солана, Карла, или неко трећи! Претходници, или наследници, теретна прошлост, или неочитана будућност. Или Фема хита и жури, па јој се дешава и понавља што се догађа птицама које, пре времена, зору најављују! Не заборавимо ни причу, која, насупрот, развија тему вечног кашњења. Добро је што Фема не пристаје на мало, уско, тесно, дато; комично је колико се залеће, колико из беде високо хоће и стреми, колико су њен узлет и ентузијазам краткотрајни, илузорни. Трагично је колики је овај раскорак жеља и могућности. Лети, лети песмо моја мила! Нека се ова наша, Фемина жудња за великим светом пева, каже редитељ Радослав Радивојевић. Певање Врању свакако пристаје и годи!

Срећом, Радослав Радивојевић не понавља Фемину грешку: не лети превисоко: Стеријину комедију тумачи и саображава склоностима ансамбла и домаће публике. Овај склад намера и сценске збиље, шири осећање задовољства, лакоће, опуштености. Фема којој ни редитељ, ни Радмила Ђорђевић не одузимају људски лик и својства, не сабијају је у тврду опанчарску стварност, али јој небо одмичу колико је неопходно за ефекат лагодне комичке сањарије. Феми, каквих је пун наш паланачки живот, редитељ придружује идиличне младе првозаљубљенике – Евицу драгосне Александре Манасијевић, и Василија Милана Тошића, а онда и друге ликове са паорске лепезе, Митра Нинослава Трајковића, Анчицу Александре Анђелковић, Јована Драгана Живковића. Светозара Ружичића Бојан Јовановић са успехом "шета" између стихотворства и певања. И на све то, жива музика, помало пречанска, више врањанска, и све то, са изузецима, у врањанском говорном идиому. Весело, полетно, певајући, плива жедна паланачка душа према Европи, не правећи од тога европско питање, ни балканску кукњаву.