Напред у прошлост

Шта смо све могли да урадимо, а нисмо. Колика је наша одговорност, а колико су нас одредиле објективне околности? Човек сам прави и губи своје шансе. Да ли знамо циљ нашег путовања кроз живот, или је наше лутање само бежање од себе? Игра обмане на овим просторима не престаје. Ноћ наше несвести се не да, не пушта нас. Себе себи објаснити је најтеже.

Пуна ми је глава размишљања на ову тему.

Заробљен и обмотан мислима које не могу да размрсим, запутио сам се са бендом у ноћи последњег дана старе године у један град да њихове грађане, углавном младе, уведемо у нову годину. Док смо путовали на одредиште нисмо имали осећај да се ради о неком специјалном поводу, као да се нова година нећка да преузме бреме од старе године и истакне свој календар и да позитивно изненади људе који нешто очекују од ње. Бољитак за свој једини живот. Уз пут нема свечарске атмосфере, све је мрачно и сиво, напуњено зебњом и бригом,прасне нека петарда да нас подсети шта је данас. Нигде људи, сакрили се. Притајена депресија чека своју еуфорију. Оптимизам и срећа касне на дочек. Уз сву опрезност на путу, стигли смо на место догађаја. Никакав трг већ бина у дворишту дома омладине. Као да је све некако скрајнуто само да прође.Бина изгледа О. К., чак је и окићена. Јако је хладно – минус седам степени Целзијусових. Зашто цела наша држава није дом за омладину већ млади из ње беже увек кад им се укаже прилика. Улазимо у реновирани део дома, још мирише на ново. Поздрављам се са људима и опазим на столу–шта? Вињак. Лудачко пиће из старог времена бивше државе и наших родитеља. Заборављен, само се појавио. Људи који су га конзумирали звани су ,,рубинови манекени”. Многи су мртви, а неки су нестали у своме лудилу од њега. Негде сам читао да га котирају међу пет најјачих средстава по разорном дејству које има на уживаоца. На крају крајева, сви смо ми имали искуства са њим у време одрастања. Можда због тога нисмо никад ни одрасли ни постали зрели. Наш домаћи оригинални производ. Усамљени витез и даље има своје поданике.Нема зезања са нама.

Време нам пролази у ишчекивању наступа. Долазе прве вести о техничким недостацима на бини. Наш тонац каже да не раде монитори. Да се нећемо чути. Наша посла. Даш велике паре, а после не знаш шта ћеш с тим што си купио. Док смо расправљали шта нам је чинити одлазим до клозета, ве-цеа, тоалета, клоњаре. Кад тамо у новом реновираном објекту, из празне градске касе, имам шта да видим: Његово височанство никад поражен ни прежаљен чучи чучавац. Не могу да верујем: кошмарни пратилац кроз прошлост и садашњост већ умазан остатком нечије људскости. Као да ми се цери кроз покварене зубе и говори: Где си? Шта је? Да ме ниси заборавио?. Ошамућен излазим из клоњаре. Жива прошлост вуче ме за рукав.Већ сам заборавио шта је требало да урадим. Чучавац и вињак. Превише тога за једну ноћ. Какав оптимизам нуде, какве наде буде, какве зоре са њима руде, док оправдавају једно друго. Достојанство и идентитет.

Враћам се међу домаћине и њихове жалопојке о граду и људима у њему. Воле свој град, али су у њему изгубили кондицију за бољу будућност. Јефтин живот обично не мари за будућност. Нерешене ствари које нас прате постају део нас. Још ако човек има планове и нада се, дубина његовог разочарања ће бити већа од оног који ништа од живота не очекује.

У том тренутку неко сигнализира да је време да се попнемо на бину. У међувремену донели су неке кутије које би требало да замене мониторе који као украс стоје на бини. Излазимо на сцену и видимо гомиле раздрагане деце која су срећна што нас виде. Почињемо. Све пишти и зуји, али тако је како је у овој земљи у којој због неког има смисла мучити се. Завршава се све на најбољи могући начин. Утрпавамо се промрзли у комби и крећемо пут куће. Неки су се и боље провели од нас.