Последњи клин у чорби

Избор Санде Рашковић-Ивић за нову председницу Демократске странке Србије и последични одлазак из ДСС-а неких од најистакнутнијих чланова (Војислав Коштуница, Владета Јанковић, Бора Ђорђевић...), а након што су ову странку већ напустили Ненад Поповић и Синиша Ковачевић, изазвали су велико интересовање јавности. На први поглед, необично је да се толика пажња посвети догађањима која се тичу једне ванпарламентарне партије. Са друге стране, управо је Коштуница као лидер ДСС-а и ДОС-ово компромисно решење за изборно рушење Милошевића које се показало успешним, персонификовао први период постпетооктобарске Србије, па је логично да се урушавању његове странке посвети дужна пажња. Ипак, чини ми се да вишак занимања за ову проблематику нема толико везе са самим Војиславом Коштуницом, колико са симболичким крајем целе једне политичке парадигме. У том смислу, могло би се чак казати да осипање ДСС-а представља финалну фазу распада ДС-а.

Кад сам већ поменуо Бору Ђорђевића, причу о месту Демократске странке у српској политици могу започети и следећом аналогијом: Демократска странка у српској политици јесте оно што је „Рибља чорба” у српском рокенролу, расадник будућих самосталних политичких то јест естрадних субјеката. Шта хоћу рећи? ДСС се одвојио од ДС-а онако како се од „Рибље чорбе” одвојио Момчило Бајагић, а ЛДП опет онако како се од „Чорбе” одвојио Никола Чутурило. У том смислу, шансе за политички успех рецентних ДСС-ових пребега сличне су шансама за евентуални естрадни успех појединих Бајагиних „инструктора позитивне географије” који би се сада одлучили на соло каријеру.

У једном од својих последњих јавних иступа, крајем 2012. године, Срђа Поповић је, парафразирајући Курта Вонегата, приметио како су у српском друштву „заплети расплетени, процеси завршени, а политичке теме потрошене”. На први поглед парадоксално, то не значи да политике више нема, али значи да је политика поново, након шездесетосмашке опсесије моралом, пре свега – реалполитика. (Зато је Поповић и рекао како „бели листићи нису политика. Они имају симболичан значај и то пре свега на културолошком и моралном плану”.)

Ако постоји странка у Србији која је настала на трагу – у најширем смислу речи – шездесетосмашке моралистичке парадигме, онда је то Демократска странка чије је оснивање, то јест обнова, најављено крајем 1989. године, док још није постојала законска основа за вишепартијски систем. Због кадрова попут Драгољуба Мићуновића, Косте Чавошког, Војислава Коштунице, Зорана Ђинђића и низа других дисидената из седамдесетих година, а нарочито због људи као што су Десимир Тошић и Борислав Пекић, чији дисидентски стаж почиње у првим годинама након Другог светског рата, ова странка је испрва била синоним за антикомунистичку опозицију. У интелектуалном пртљагу најистакнутијих чланова и функционера Демократске странке био је људскоправашки ангажман, борба за слободу говора и цивилно друштво, цела палета моралистичког деловања. У свим разлазима и ћелијским деобама изворног ДС-а, свака странка која је од ње настала трудила се да баштини управо тај симболички ореол. Странке настале из изворног ДС-а – укључујући и данашњи ДС – имају различите погледе на национализам, националне интересе, европске интеграције и гомилу других питања, али све покушавају да негују моралистичку и интелектуалну правоверност.

У четврт века најновијег српског вишестраначја, најпомињанији и најкоментарисанији персонални пораз јесте онај раковички из 1990. године када је у директном изборном сучељавању Борислава Пекића победио Војислав Шешељ. Многи талентовани публицисти исписали су десетине и стотине коментара о, по њима, апсурдном тријумфу четничког војводе и опскурног националисте над једним од најбољих модерних српских писаца и човеком који је робијао због демократије и својих идеала. Има нечег једнако мегаломанског и инверзно националистичког у коришћењу тог примера за илустровање тезе по којој су, ето, само Срби ти који су тобоже осуђени и проклети да увек бирају гора решења. Негде баш у време кад је Шешељ победио Пекића, на другом крају света, у држави Перу, на председничким изборима је Алберто Фуџимори, будући злочинац осуђен на 25 година затвора због наредбе одредима смрти да убију 25 људи, победио Марија Варгаса Љосу, будућег нобеловца. То што је неко добар писац никако не значи да је вешт политичар.

Србијом данас владају Шешељеви, а не Пекићеви наследници. То једном може да се промени само ако се схвати да је демократија управо онај облик друштвеног уређења у коме је сасвим могуће и логично да Шешељ победи Пекића и да тако нешто, само по себи, не мора да буде лоше. „Коме је до морала, нека иде у цркву”, рекао је једанпут Зоран Ђинђић. Политика се мери другим аршинима. Доказује то и актуелно одумирање ДСС-а, из кога би остаци остатака ДС-а морали нешто да науче пре него буде касно.

Писац и новинар