Нушић тражи да га данас читамо

„Данас више немамо јасно дефинисано шта су то ожалошћене породице, већ имамо корпус жалосног, тужног народа који је све пробао и искусио. Желимо да представимо жалосне људе овог времена, огроман је проблем, што они из овог или оног разлога немају са чиме, како и од чега да живе”, каже Ненад Јездић.

Глумац који увелико живи свог Агатона Арсића, среског начелника у пензији, на свакодневним пробама у Атељеу 212 где се са нестрпљењем очекује премијера представе „Ожалошћена породица” Бранислава Нушића, у режији Марка Манојловића.

У духу прошлогодишње традицији ансамбл Атељеа 212 најпре ће своју нову представу премијерно извести у Бору у понедељак, 3. новембра. Београдска премијера „Ожалошћене породице” је у недељу, 15. новембра на матичној сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212.

Сценограф је Весна Поповић, костимограф Лана Цвијановић, а драматург Јелена Мијовић. Ожалошћене Нушићеве јунаке, који ишчекују отварање тестамента тумаче и: Ерол Кадић, Бранислав Зеремски, Иван Јевтовић, Дејан Дедић, Ђорђе Стојковић, Софија Јуричан, Драгана Ђукић, Радмила Томовић, Дубравка Мијатовић и Тамара Драгичевић.

„Лепо радимо на пробама, раслојавамо Нушића. Одједном је Нушић у овом нашем читању много озбиљнији, постоји нека зла коб овог времена у овом комаду који је тада написан, а данас је актуелнији него икада. Нушић са сваким новим читањем потврђује своју димензију и своју величину. Не можемо, наравно, бити изнад њега, и не трудимо се. Он је и даље изнад нас, али смо имали огромну потребу да одемо од оног стереотипа, од оркестрираног, сувог менталитетског, од архетипова. Желели смо да покушамо ново и другачије читање Нушића и то је елементарна радост”, каже Ненад Јездић, који уједно покушава да одгонетне: ко је Агатон данас?

„Нисам сигуран да знам ко је Агатон данас. Код нас су људи склони томе да са подразумева ко је вођа, ко је први, ко је најважнији. Агатон је од оних најбахатијих, а данас су бахати успешни. Бахати имају и некако су сигурни. Из тог искуства вучемо све ове ликове. Агатон је сублимација свега онога што оптерећује обичне људе, са једноставним, насушним потребама. Сви ови који данас хоће све за себе и само за себе, то су Агатони. Он без изузетка хоће све од покојника. А нисам сигуран ни да знају ко су покојници овог времена. Агатон хоће све да их сахрани, хоће да их нема.”

Нушићева „Ожалошћена породица” у сценском читању редитеља Марка Манојловића смештена је у актуелни тренутак као слика беде времена у којем живимо.

„Представа се само зове ’Ожалошћена породица’. Ово су ожалошћени и жалосни људи. Враћамо се на исконску причу, да заиста ствари код нас, појединачно, глобално гледало, зависе само и искључиво од појединца. Одавно сам престао да лупам главу са жељом да исправљам свет, да упирем прстом у свет. Већ дуго, дуго времена то уопште не радим. Мени лично као човеку и уметнику је сасвим довољно да се из тог уметничког ракурса бавим Агатоном. Имам велику породицу. Сматраћу сасвим довољним и неопходним да сачувам то што имам, ако будем држао правац који заступам и као човек и као духовно биће, и као уметник. Управо и ова улога ће ми на неки начин пружити простор да будем критичан према особинама које сматрам манама овог друштва. Мени је без обзира на кризу коју третирамо у овом комаду интимно, људски лепо. То је та глумачка привилегија да можеш пола дана да живиш други живот, да се са сцене ругаш том животу који не прихваташ лично и том тумачењу и поимању света који није теби својствен”, промишља Јездић.

„Тако се лакше вратиш у стварност и пред својим проблемом лакше стојиш. Постојиш лакше као супруг, као човек са обавезом када направиш тај отклон и када успеш да тумачиш свет око себе кроз позориште. Нико боље и аутентичније нас не тумачи од наших писаца. Они непогрешиво знају који је је то ген, ДНК ланац који нас чини оваквима какви јесмо. Те њихове речи су увек огледало у којем се ми врло јасно и лепо видимо. Заправо мислим да наш жанр и није толико комедија, већ: трагикомедија. У овом случају имамо Нушића који хоће да га ово време чита”, каже Јездић.