Драж црно-белих слика

Приједор – Пре готово пола века Приједорчанин Младен Слијепчевић имао је фотографску радњу у центру града.

– Верујте да и сада нешто усликам, тек толико за своју душу. Једноставно, када осетим потребу за тим. Више од четрдесет година био сам професионални фотограф, сликао све и свашта, стизао на дружења и догађаје – прича Младен преврћући у рукама богату архиву, старе црно-беле фотографије из шездесетих и с почетка седамдесетих година прошлог века. На њима су сцене из значајних догађаја за град Приједор.

Својим објективом „ухватио” је Слијепчевић тренутак када су Јованка и Јосип Броз излазили из „плавог воза” приликом посете Приједору, градњу и свечано отварање споменика Душана Џамоње на Козари, долазак политичара и привредника у његов град, отварање моста у Градини, код Јасеновца. Сликао је и протесте радника, спортске манифестације и разне догађаје на које је стизао.

– Била су то дивна времена. Тражио се квалитет и није могло да се ради на брзину. Хтео сам да моје муштерије буду задовољне, то ми је било најбитније – присећа се Младен и додаје да се у његовој дугогодишњој фотографској каријери никада није десило да му је неко бранио да нешто забележи. Немогуће је, вели, коментарисати на стотине његових фотографија, јер је свака од њих прича за себе.

(/slika2)У мноштву успомена и догађаја тешко му је да издвојит оне који су се посебно урезали у његова сећања, поготово што је био учесник лепих, али и тужних догађаја у животу своје родбине, комшија, пријатеља и великог броја познаника. Ипак, издваја тренутак када је својом „коником” забележио преношење посмртних остатака легендарног доктора са Козаре, др Младена Стојановића, са места где је био покопан на партизанско гробље у Приједору.

Показује и своју малу лабораторију, која је била саставни део овога заната. Данас је смештена на тавану његове викендице надомак града. Ту је и машина за развијање филмова, у то доба, познате марке „крокус”. Стара је неколико деценија.

– Након толико година зна да ми се деси да се лагано завучем у ово поткровље и урадим фотке за себе и своје пријатеље. Скинем тако прашину са ове справе, а уједно пробудим стара знања.

Младен има 78 година. Мир, који му је, вели тако потребан пронашао је у малој кућици у селу Пејићи, код Приједора. Његова супруга Вука умрла је пре дванаест година, а кћерка Зорана није наставила очевим стопама. Како му је близу река Сана понекад се бави риболовом. Пун је оптимизма и позитивне енергије. Захваљујући управо томе пре неколико година, снагом воље и стручношћу београдских лекара, победио је опаку болест.

Приједор је данас, каже Младен, буквално затрпан фотографским радњама, а некада су се на прсте могле избројати. Савремена, дигитална технологија заменила је „конику”, „полароид”, класични „кенон” и понудила могућност израде фотографија за свега неколико минута. Ипак, она стара времена, по њему, имала су неке дражи, ако ништа друго бар су се људи више дружили, долазили чешће код фотографа и размењивали чашицу разговора које данас, нажалост, има све мање.