Лидери новог доба

„С времена на време појави се нова генерација и уради оно што треба. Сада нам је поново упућен позив и време је да наша генерација на њега одговори.” Ово су биле речи којима је амерички сенатор Барак Обама фебруара прошле године најавио своју председничку кандидатуру. Није случајно да у њима одјекује говор Џона Ф. Кенедија приликом инаугурације 1961 – „бакља је предата новој генерацији”. Четрдесетшестогодишњи Обама један је од најмлађих озбиљних кандидата за америчког председника од ЈФК, који је имао само 43 године када је као председник положио заклетву, подсећа „Њусвик”.

Током кампање, у Њу Хемпширу и Ајови, Обама је схватио да је нова генерација заиста спремна да одговори на његов позив. Иако га је његова старија конкуренткиња Хилари Клинтон победила у Њу Хемпширу, Обама је убедљиво био избор млађих од 30 година. Иако је сувише рано да се каже како ће се за Обаму кампања одвијати, а камоли да ли ће постати председник, сигурно је да Америка није једина земља у којој бејби-фејс политичари доминирају главним насловима, указује амерички недељник.

Друга генерација

Британски министар иностраних послова Дејвид Милибанд има само 42 године и један је од најистакнутијих чланова такозване „друге генерације” Нових лабуриста, групе у којој је, између осталих, Милибандов млађи брат Ед (38) – министар у канцеларији владе и Ед Болз (40), државни секретар за децу, школе и породице и један од најближих саветника премијера. С друге стране, лидер опозиционе Конзервативне партије Дејвид Камерон има само 41 годину. На другој страни канала, Никола Саркози, који овог месеца пуни 53, прошле године постао је француски председник и одмах на места министара поставио један број младих политичара, укључујући своју 42-годишњу штићеницу Рашиду Дати на место министра правде.

У Немачкој је 35-годишњи Хубертус Хајл на месту генералног секретара Социјалдемократске партије од 2005.

Постбумер Хеле Торнинг-Шмит у Данској, која се налази на челу тамошњих социјалдемократа, на новембарским изборима мало је недостајало да постане прва жена премијер у овој земљи. У Шведској је моћ постбумера већ постала чињеница: Фредрик Рајнфелд (42) изабран је за премијера крајем 2006.

Дмитриј Медведев ће имати 42 године када у марту буде дошао на место Владимира Путина, који га је лично изабрао за свог наследника.

Ова нова врста политичара је другачија. У поређењу са бејби-бумерима (у ову групу демографи сврставају све оне рођене између 1946. и 1964) они су веће технократе, већи глобалисти, у технологији се сналазе као рибе у води, већи су идеалисти, али су мање идеолошки оријентисани. Они су интернационалци на начин на који то нису били њихови родитељи.

Ипак, генерално посматрано, међу овим младим лидерима влада осећање да Запад има нешто позитивно да понуди свету. Они подржавају стално ширење демократије и либерализма, посебно у муслиманске земље. Оптимисти су када је реч о дугорочним изгледима за зауздавање исламског тероризма, можда зато што су видели да се борба њихових претходника против комунизма на крају добро завршила. Постоји, ипак, и једно ново схватање да демократија и либерализам не иду увек руку подруку.

Млади лидери поседују различите степене скептицизма по питању способности Запада да контролише темпо демократизације, нарочито путем силе. Обама се противио интервенцији у Ираку од самог почетка и рекао да ће тражити разговоре са Ираном и Северном Корејом. Камерон је оптужио своје лабуристичке противнике за настављање „либералних интервенционистичких утопија у преобликовању читавог света” и уплитање Британије у превише иностраних конфликата. Он би, како каже, националну безбедност Британије дефинисао много уже.

Теме 21. века

И они оријентисани лево, као и они десно, баве се климатским променама таквим интензитетом каквим су их старији избегавали. Имиграција и њени изазови који се постављају пред културни идентитет преокупација су млађих политичара на начин који није био уобичајен за њихове родитеље.

Ипак, искуство или недостатак истог изгледа да је Ахилова пета овог таласа младих лидера. Раније генерације политичара постизале су успех у локалним владама, пословима или војсци пре него што су долазиле на високе националне функције.

Постбумери, међу њима и Обама, браћа Милибанд, Камерон, Хајл, Дати и Торнинг-Шмит – невероватном брзином успели су се политичком лествицом, али с мало искуства изван тог релативно затвореног света.

И тако, док можда о политици имају схватања другачија од оних које су имали старији, они се не изјашњавају против естаблишмента – они јесуестаблишмент. То што им у извесној мери недостаје искуство изван света политике значи да су склони да верују у способност политике да трансформише свет, наглашавајући „оптимизам” на начин који би могао да збуни проседе политичке ветеране.

Ипак, били они спремни или не, тренутак ове генерације је стигао – и то много пре него што је ико могао да предвиди.