Под велом људи у белом

Патолог, професор Медицинског факултета у Београду, др Марија Јанчић-Згурицас објавила је књигу „Тајне људи у белом – записи једног патолога” пред чију су се промоцију у Деканату претпрошле године у београдским лекарским круговима многи узнемирили. Иако је књига стручна – садржи приказе клиничко-морфолошких случајева из угла патолога и обдуцента, без навођења имена, многи су је доживели као својеврсну „збирку” лекарских пропуста, које су направили многи познати лекари. То код нас није омиљена тема.

Питање је, наравно, колико има смисла после три деценије говорити о нечијим лекарским грешкама, али др Марија Јанчић-Згуруицас каже да је свесна да овом темом и књигом неће изазвати симпатије колега, али да се не плаши јер сама није имала грешака.

– Двадесет година сам писала ову књигу, али, признајем, ублажила сам је. У политици и јавности значајни досијеи отварају се после 50 година, овде говорим о неким случајевима који су се догодили пре 30 година. Зашто тек сада? Не зато што сам у пензији, већ зато што мислим да се проценат грешака у медицинским круговима данас повећао, а све због слабијег знања лекара. Сматрала сам да треба да изнесем случајеве који су се догађали у врхунској хируршкој клиници, када за најтеже грешке нико није одговарао, чему сам се ја тада противила, али нисам била никакав фактор који би допринео да неки лекар због свог грубог пропуста буде кажњен или осуђен.

Непажња, недовољно ангажовање, нехат, па тек онда незнање, по њеном мишљењу, главни су разлози лекарских пропуста. Додаје да је књигу написала због личне савести, али и зато што прикази случајева могу да буду поучни и да младе људе подстакну на већу опрезност при предузимању хируршких интервенција.

У књизи је, између осталих, наведен мучни пример грубе лекарске грешке, када је хирург оперисао четрдесетседмогодишњу жену под дијагнозом тумора у стомаку, а радило се о веома одмаклој трудноћи – жена је била у седмом месецу! На врхунској Другој хируршкој клиници у Београду лекари су тек усред операције схватили да пред собом немају тумор, већ нерођену бебу, која је у току операције умрла, јер је пресечен крвни суд и заустављена циркулација. Сви су били затечени и шокирани, али јавност никада о томе није ни реч сазнала, а – што је најгоре – ни пацијенткиња ни њен супруг. Хитан колегијум и комисија угледне хируршке клинике донели су одлуку да се пацијенткињи и њеном супругу цела истина прећути, иако је реч о пару који се десет година лечио од неплодности и није имао децу.

– Лекар који је све то урадио био је кажњен само тиме што годину дана није био шеф екипе. Наравно, тада сам била шокирана, али пре 30 година нисте могли, а ни смели, да објављујете лекарске грешке. Увек се грешило, али се много мање причало о томе. Прећутно су се покривале лекарске грешке – присећа се др Јанчићева, додајући да је, нажалост, тачно да лекари штите једни друге и када погреше.

У књизи је наведен и приказ случаја такође трудне жене, старе само 25 година, код које је техничар погрешно урадио тест на маларију. Лекари нису могли да се начуде превиду техничара, а наш чувени инфектолог др Коста Тодоровић је подсетио да је он ту исту пробу безброј пута успешно изводио под шаторима на Солунском фронту. Како је пацијенткиња била удата за Енглеза, сви резултати су проверени у Лондону, а тужба је избегнута само због тога што није било чврстих података да ли је несрећна жена сама одустала од специфичне превентивне терапије против маларије.

Данас наша саговорница с пажњом прати сваку аферу која у јавности избије поводом лекарских пропуста. Одболовала је, каже, случај Јелице Радовић, која је у приватној ординацији умрла после операције чукљева, и малене Ање Граховац, која је преминула после операције катаракте. Сматра да у интересу струке није да се лекарске грешке прикривају. У књизи је написала да се чуди што данас ниједан патолог не одговара због лажног позитивног или негативног налаза, нити смо чули да је хирург позван на одговорност зато што је нехотице пресекао жучни канал, погрешно направио неки шав, приликом пункције плеуре ишао кроз јетру или пресекао неки виталан део, што је утицало на даљи ток живота пацијената.

Патолози у жижу јавности стигну после различитих скандала. Зато није чудно што лекари често клиничари рад патолога доживљавају као јавну критику својих неуспешно лечених случајева. Патолози се, међутим, и сами нађу прозванима када одбијају да своје налазе уруче пацијенту или родбини, која би негде другде да провери налаз, да потражи такозвано друго мишљење, мада је second opinion данас један од најприсутнијих у свету медицине.

– Данас патолози због несигурности одбијају да дају плочице, односно свој налаз. Нерадо то чине или не чине док не морају, мада су дужни да дају налаз када пацијент тражи. Нажалост, ни данас код нас није популарно тражити друго мишљење. У књизи сам приказала случај познатог професора којем су одбили да дају препарате са урађеном биопсијом. Тек на интервенцију декана дошао је до њих, а онда је у клиници у Бостону на истим препаратима дијагностиковано потпуно другачије обољење – илијачна кост је била захваћена малигним тумором. После тешке операције и ампутације, овај човек је жив, на протезу се навикао и, како каже, срећан је што живи без болова – каже докторка.

Зашто код нас патолози немају запаженије место у систему здравства?

– Први разлог зашто патолога нема више у систему јесте финансијски, јер отварање и опремање хистопатолошке лабораторије у свакој клиници доста кошта. Можда је, ипак, важнији разлог што хирурзи углавном сматрају да могу сами да процене шта је за операцију и не мисле да је неопходно да консултује патологе. Дакле, чиста сујета. Међутим, чињеница је и да би мали број патолога пристао да ради сам у некој великој клиници, јер многима недостаје сигурност – став је докторке Јанчић-Згурицас.