Четири немогуће мисије

Економија Србије је, судећи не само по последњим, забрињавајућим показатељима већ и по ономе што нас чека у наредне две-три године, у опасном „загрљају” политике. Чак и оне дневне. Не само услед непознанице, да ли ћемо 28. јануара потписати Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ, већ понајпре због наше блиске будућности и невеселе садашњости.

Судећи, међутим, по ономе до чега је дошао стручни тим билтена „Макроекономске анализе и трендови” разигравајући четири могуће економске варијанте, нас као друштво жељно развоја, нових радних места и стандарда, не очекују много бољи дани. Напротив. Биће то, изгледа, нека чудна комбинација крви, зноја, суза, али и лагодног трошкарења појединих сегмената друштва на рачун будућности, јер се држава, оваква какве јесте, стално налази у некаквим предизборним или постизборним циклусима у којима није баш упутно засећи оштрије у нечије привилегије.

Стручњаци МАТ-а предочили су четири могућа сценарија кретања националне економије. Анализиран је период за наредне две-три године, док је 2008. већ проглашена за „трећу узастопну изгубљену годину у погледу одлучнијих економских и реформских потеза”.

Према првом сценарију, ако се одлучимо за раст извоза, одржавање садашњег нивоа потрошње државе и домаћинстава, страдаће инвестиције. А без инвестиција, што домаћих што иностраних, од бар 25 одсто бруто домаћег производа, двоструко више него сада, нема развоја, извоза, радних места, бољих плата, стандарда... Речју, Европе. Определимо ли се за други сценарио – задржавање садашњег нивоа државне потрошње и домаћинстава, уз осетнији раст инвестиција – пашће извоз, који са 6,5 милијарди евра, колики ће бити 2007, не може да изглади ни половину увоза.

По трећој варијанти, опасно би страдала потрошња домаћинстава, не би ли одржали садашњи трошак државе, подстакли извоз и инвестиције. У МАТ-у кажу – неизводљиво. Нема те политике која би издржала толики социјални притисак и штрајкове незадовољних, пре свих, државних и осталих службеника.

И, коначно, четврта, по њима најприхватљивија, али ништа мање извесна опција, предвиђа задржавање тренутне потрошње домаћинстава, раст инвестиција и извоза. Али? За то „али” у 2009. и 2010. потрошња државе треба да опадне за реалних пет процената по години.

За сараднике МАТ-а, и та је варијанта готово „немогућа мисија”, јер су јавна и државна потрошња толико круто постављене да су готово недодирљиве категорије. Како смањити издвајања, рецимо, из буџета за пензиони фонд? Из државне касе сада се у Фонд ПИО исплаћује чак 37 процената новца неопходног за уредно измиривање пензија више од 1,3 милиона пензионера. Да се и не спомињу остале обавезе за државну управу, војску, полицију, здравство, школство...

Нечега се морамо лишавати. Али – како? У сталним изборним активностима, нема те владе која би се озбиљно суочила с реформом издатака јавног сектора за чије издржавање мимо наше воље иде чак 41 одсто БДП-а. И то нам је мало, па правимо дефиците на сваком кораку и задужујемо се не водећи рачуна ко ће сутра и како да врати узајмљено. Можда за монетарне и друге стручњаке Србија са 61 одсто БДП укупног спољног дуга од 25 милијарди долара, од чега свега девет отпада на обавезу саме државе, није презадужена, али зебња с дуговима увек постоји. Шта ако за извесно време продамо све што је за приватизацију, а пресахну осетнији девизни приливи по разним основама с којим сада „пегламо” трговински дефицит од око седам милијарди евра, а то је чак 21,5 одсто БДП. Мало ли је?

У сваком случају, процена је аутора МАТ-а, очекује нас веома тешка и неизвесна економска 2008. година у којој на талону није само оно што ће се у њој дешавати већ и привредни живот у наредне две-три. Проћи ће председнички, па и локални избори у мају, док се неки прибојавају и од парламентарних, због политичких трзавица због Косова и Метохије, али и односа са ЕУ. Али, ништа мање важна ствар за наш живот свакодневни, па и будућност милиона младих, поготово жељних посла, не може бити и (не)извесна блиска будућност наше економије. Економије којом се политика, оваква каква јесте, опасно поиграва без одговорности пред садашњошћу.