Могу ли снажна воља и вера победити рак

Дан када лекар пацијенту саопшти да је оболео од карцинома без икакве сумње је један од најстреснијих дана у календару животних догађаја. Захваљујући великом броју научних студија, онколози су открили како настаје велики број различитих малигних болести, али наука о души још није дала дефинитиван одговор на питање – да ли животне буре и олује могу бити окидач за настанак злоћудних тумора. Иако присталице психосоматске медицине тврде да се стрес налази у етиологији готово свих болести – од кијавице до карцинома, психоонкологија још није нашла јасну везу између стреса, психичких криза и траума и развоја малигне болести.

– Чињеница је да различити стресни животни догађаји, као што су губитак блиских особа, егзистенцијалне сигурности и посла, породични конфликти, страх од неизвесне будућности и свакодневни стресови могу бити само један у низу фактора који имају улогу окидача за почетак психо-неуро-имуно дисбаланса или неравнотеже у организму, али сигурно нису једини узрочник ове тешке болести, од које сваке године у Србији оболи више од 30.000 људи – каже др Тамара Кликовац, психолог и породични терапеут на Институту за онкологију и радиологију Србије.   

Наша саговорница која је и оснивачки председник српске асоцијације за психоонкологију додаје да је у психологији шездесетих и седамдесетих година била популарна теорија да су малигним болестима склоније личности типа Це које карактерише интровертност, неконфликтност, избегавање социјалних сукоба и непрепозната депресија. Међутим, с обзиром на то да је клиничка пракса показала да су злоћудни тумори записани и у здравственим картонима личностима типа А за које психолози тврде да су екстровертне, агресивне, срчане и такмичарски настројене, али и код личности типа Бе које карактерише опуштеност, смиреност и сангвинични темперамент, одустало се од теорије да су одређени типови личности „предодређени” за настанак карцинома.

– С обзиром на то да није постојао стручни консензус око тога да ли стресни животни догађаји и начини на које особа реагује на психичке кризе и трауме, могу бити окидачи за настанак тумора, савремена психоонкологија трага за одговором на питање – да ли начин и квалитет живота човека коме је постављена дијагноза малигне болести може утицати на продужење животног века и излечење. Односно – у каквој су вези оптимизам, социјална подршка и вера у оздрављење и позитиван исход болести – објашњава наша саговорница.

Др Тамара Кликовац наглашава да људи веома различито реагују на дијагнозу злоћудног тумора, али богато искуство у раду са онколошким пацијентима уверило ју је да невоља слабе слама, а јаке личности чини још јачим.

– Како ће се особа борити са овом тешком дијагнозом зависи од структуре личности, претходног животног искуства и механизма превладавања. Извесно је да ће екстравертне особе са добрим социјалним контактима и јаком породичном подршком, које имају активан и „срчан” однос према реалности и живе живот пуним плућима, далеко боље превладавати психичке кризе изазване сазнањем да су оболели од тешке болести. Породица у којој особа живи и односи између чланова породице такође утичу на менталну јачину онколошког пацијента – ако је породица функционална она ће јачати свог оболелог члана када посрне под тежином болести, а ако у тој породици влада неразумевање, конфликти или дисхармонија, јасно је да таква породица не може бити подршка свом оболелом члану – истиче наша саговорница. 

Која фаза болести највише слама пацијенте? 

– Саопштавање дијагнозе је шок који снажно уздрма чак и психички најстабилније особе, а у каснијој фази лечења до погоршања психичког стања доводе лоше вести да је дошло до метастазе болести, односно рецидива. И наравно, спознаја да је болест узела маха је нешто што најчешће сломи сваку особу, без обзира на то колико је она јака. Улога психолога је у свим овим ситуацијама веома деликатна и одговорна, а његови напори усмерени су на то да се пацијент психички стабилизује и подржи, да се не деморалише и не изгуби драгоцену вољу за животом и даљом борбом са болешћу – закључује др Тамара Кликовац.