Крхке скулптуре Алберта Ђакометија

Специјално за Политику

Беч – „Ово је невероватно!”, отело се Ђакометију када је 1963. у Лондону, руку под руку са енглеским сликарем Френсисом Бејконом, посетио прву британску ретроспективу сликарства Егона Шилеа, засновану на позајмицама из приватне колекције Рудолфа Леополда. Педесет и једну годину касније, музеју Леополд се указала шанса да, управо захваљујући Егону Шилеу, на ноге постави опсежну ретроспективу Алберта Ђакометија.

Кустоски изванредно конципиран, бечки пројекат обухвата 150 хронолошки сортираних уметничких експоната, од којих чак деведесет потписује сам Ђакомети. Остало су радови његових савременика из кубистичког и надреалистичког покрета, међу њима – Бранкусија, Арпа, Мироа, Дерена, Балтуса, Магрита, Пикаса, Макса Ернста, Северинија, Гриса, Лорна и Липшица.

Није прескочена ни Ђакометијева „јалова фаза” која га је, по изопштењу из покрета надреалиста (1935), пратила читавих дванаест година. Међу раритетима се налази пар примера сликарских и вајарских експеримената из раних студентских година, као на пример аутопортрет из 1923. Ово, али и друга платна из тог доба одликују јасно структуриране композиције изведене чистим, блиставим бојама, док се вајарство постепено ослобађа традиционалних норми у корист пластике базиране на машти и интроспекцији. Пример је „Уметников отац” (спљоштен и изгравиран, 1927) – бронзана глава швајцарског сликара неоимпресионизма Ђованија Ђакометија као компактан овалан облик са цртама лица угравираним на равној површини, у покушају директног уједињавања медијума цртежа и скулптуре.

Опседнут репрезентацијом стварности која му се у уметности чини „замагљеном и безобличном”, Ђакомети двадесетих трага за задовољавајућим техничким решењем. У својим сликама, а посебно у цртежима, он често апострофира питање празног простора, и покушавајући да дефинише празнину, приближава се доменима нерепрезентативне композиције. Своју нишу проналази у кубизму у чијем духу, под директним упливом Жака Липшица и Анрија Лорана, ствара од 1925–1929. Ова дела која је узбудљиво видети из близине – композиције са телима „преведеним” на језик кубизма редукцијом на једноставне геометријске облике, одударају од крхких, издужених бронзаних скулптура које крајем четрдесетих постају Ђакометијев заштитни знак. Јединствене по својој естетици, потоње настају после дугогодишње креативне кризе током које уметник покушава да добије битку против стешњеног простора, смањујући димензије фигура до формата „кутије шибица”, истовремено увећавајући димензије постоља.

Међу првим великим скулптурама створен је „Човек који хода” (1947), изузетно висока и издужена скулптура која означава дефинитивну уметничку трансформацију ка позном, препознатљивом стилу. Код ове скулптуре је најинтересантнији однос између шетајуће прилике и постоља које дефинише простор кретања. Оригинал, који остаје најскупље вајарско дело свих времена није допутовао у Беч, али је зато ту „Човек који хода на киши” (1948), скулптура веома сличне динамике и мањег формата.

Ђакомети циљано ваја неуједначене, „немирне” форме ради одвраћања фокуса са детаља, односно његовог управљања на целину. Жан-Пол Сартр, који Ђакометија издиже до иконе егзистенцијалистичке уметностипосле есеја написаног за изложбени каталог у Њујорку 1948,сматра да се Ђакометијеве скулптуре могу посматрати само са пристојне удаљености, јер су „увек на пола пута између ништавила и постојања”.

„Високим женама” (1 и 2) и „Жени и глави” су на зиду осликане сенке, још снажније акцентујући особину типичну за све Ђакометијеве женске фигуре – статичност. Ове четири „грације” су фрагментарни остатак серије скулптура коју је њујоршка Чејс Менхетн банка од Ђакометија поручила 1958. за трг испред њихове грађевине. Пројекат, нажалост, није никада реализован.

Због мукотрпних сеанси током којих је од модела захтевао да се сатима у његовом свега 18 квадрата великом атељеу не мрдају са места гледајући га у очи, ову улогу су на себе најчешће преузимали чланови породице – старији брат Дијего (захваљујући коме је од заборава или уништења спасен велики број скулптура) и супруга Анет. Портрети мајке су настајали у родној Стампи, у Швајцарској.

Марина Д. Рихтер