Парничар власник парне локомотиве

Параћин – Адвокат Александар Михајловић из Параћина, који се адвокатуром, углавном парничном, бави 15 година, од 2012. године власник је уникатне парне локомотиве, направљене 1911. у фабрици „Оренштајн и Копел-Артур Копел” у Берлину, која је касније преименована у „Оренштајн и Копел”. Наручила ју је чешка породица која је била власник ћупријске шећеране „Шелк 911”. Августа 1912. из Берлина је допремљена у Праг, а потом у Ћуприју. Коришћена је за превоз шећерне репе и угља, а осим по фабричком кругу, чији је колосек био дуг километар, робу је превозила до железничке станице у Ћуприји. Последњи пут је коришћена 1997. године када је „Шећерана”, као и Фабрика лимунске киселине, која је била у њеном саставу, већ запала у дугове и престала да ради.

– „Шећерана” је отишла у стечај, а један од поверилаца била је фирма „Сисевац експорт-импорт”, власника Радомира Павловића, коју сам заступао од 2012. године. Пре стечаја у једном поступку извршења мој клијент је пописао предмете, а како је његово заложно право у стечајном поступку прерасло у разлучно право, имао је првенство намирења у односу на остале стечајне повериоце. Пошто је намирење почело продајом покретних ствари, међу којима је била и локомотива, посаветовао сам клијента да је откупи – наводи Михајловић за „Политику”.

Он је на тај начин локомотиву спасао да као старо гвожђе не заврши у топионици смедеревске железаре. Наиме, покретне ствари „Шећеране” су на кило продаване „Глас комерцу”, фирми која се бавила откупом и продајом секундарних сировина смедеревској железари. Тако је Павловић 2008. године од „Глас комерца” локомотиву, тешку 16,5 тона, купио на кило, потом ју је сервисирао, поставио део пруге у свом дворишту, а на њу вредну атракцију.

– Међутим, иако је према мојим сазнањима Павловић наплатио сва потраживања од „Шећеране”, око 700.000 евра, није испоштовао договор по коме је требало да ми плати проценат од тог прихода. Зато сам му отказао пуномоћје у свим предметима у којима сам га заступао и покренуо поступак ради наплате потраживања на име заступања, као и поступак извршења. Како је Радомир преминуо 2010. године, а како је локомотиву наследио његов син Бранко, затражио сам пленидбу и продају свих покретних ствари, па и локомотиве. У извршном поступку приликом прве продаје јавио сам се као једини купац и купио локомотиву такође на кило – каже Михајловић.

Иако дуговања на име заступања још увек није добио, па је био принуђен да поднесе предлог за извршење продајом непокретне имовине, адвокат је постао власник несвакидашње ствари, старе 103 године. Локомотива је из Ћуприје превезена вучним возом, а потом дизалицом тридесетотонком подигнута у камион и довезена у двориште његовог рођака, на чијем плацу је и његова адвокатска канцеларија.

– Ово је једина локомотива из серије 4885, а уникатна је зато што се у то време нису производиле серијски, већ само по наруџбини. Она је у радном стању, а рађена је за нормални, европски колосек, па би и дан-данас могла да се креће по свим европским пругама. Редовно је чистим, а пре сваке зиме је префарбам да бих је заштитио – вели адвокат Михајловић, који планира да прода локомотиву, али, каже, о њеној вредности може само да се нагађа.

----------------------------------

Исти челик као на Титанику

Занимљиво је да је локомотива ремонтована у нишкој радионици 1954. године, што потврђује месингана плочица с подацима писаним ћирилицом.

– Пошто је рађена у време изградње „Титаника”, куриозитет је да је приликом њене израде коришћен челик каљен на исти начин. Закивци, који спајају челичну конструкцију, исти су као на овом броду. Уколико би се испитао састав тих закивака, стручњаци би могли да провере да ли је тачна верзија по којој је „Титаник” потонуо због тога што проценат челика у њима није био адекватан – каже адвокат Михајловић.