Поп Милорад дрибла за Шпанца

Бела Црква – Како год окренете, млади свештеник Милорад Нешић игра за револуционара Жикицу Јовановића Шпанца. Прота је најбољи дриблер, офанзивни везни играч варошког клуба који носи име народног хероја.

– Како год окренете, у Белој Цркви од Шпанца побећи не можете – смеје се тридесеттрогодишњи свештеник, најбољи играч тима који први пут игра у међуопштинској лиги.

Поп Милорад, тако, дрибла за Шпанца! Хтео не хтео!

– Волим заиста свој клуб и не смета ми да играм за клуб који се зове по револуционару из Другог светског рата. Важно је само да играмо добро – прича духовник у дресу партизанског хероја.

И смеје се доброћудно човек који исповеда људе из некадашњег светог места револуције.

Сада се Бела Црква распада. Људи беже из ње...

Заиста, само су свештеник Милорад и шездесетдвогодишњи радник Томислав Андрић на улицама пусте вароши. Не можеш човека да пронађеш на улици у касно после подне.

Пут је толико изрован, као да су га прегазиле све дивизије из НОБ-а, заједно са оклопним снагама. Сигурније је путовати ливадама, него друмом, који води ка вароши и где се завршава испуцали асфалт. Даље путем нема где. 

Пошта ради до 14 часова, а онда, фајронт! Нема потребе за другом сменом. Чак и у шпагети вестернима има више људи испред кућа, који гледају у странце.

Споменик Шпанцу и његовим компањерима, др Милоша Мише Пантића и Чедомира Чеде Милосављевића, обрасли су травуљином. Вире споменици из непокошене траве, испред музеја посвећеног Шпанцу и револуцији! Ко се само усуђује да зграде које подсећају на напуштене штале, назива музејом?

Шпанац би, вероватно, подигао нови устанак када би видео како се опходе према његовом наслеђу. Или би укокао сам себе.

– Без обзира на то да ли се слажем са тим делом наше историје и без обзира на наше поделе на четнике и партизане, однос према Жикици Јовановићу Шпанцу је срамота за наш народ. Он и његов чин су део наше историје. Морамо се међусобно поштовати – прича свештеник и фудбалер Милорад. 

Заиста, ко је дозволио да се две прастаре зграде музеја претворе у ругло? Чак је тешко одгонетнути ко отвара замандаљена врата 7. јула, на Дан устанка Србије, када ретке делегације долазе у здање духова!

Млади свештеник је један од оних људи који разумеју, праштају и које треба слушати. Додуше, причају и да га треба гледати како дрибла и изводи слободне ударце.

Шта он мисли о Жикици и убијеним жандарима? Какав је његов однос према револуцији која није признавала Бога?

– У Белој Цркви, 7. јула 1941, године, брат је убио брата. Жандари су тада били представници власти. Да ли су то биле окупаторске власти? Да, биле су. Али људи су радили свој посао, зарађивали су комад хлеба. Да је Жикица убио немачког војника, рекао бих му – свака част! Био је то црквени вашар, Жикица је са друговима дошао и одржао говоранцију. Али, као свештеник, ја желим да поштујем 90 одсто мојих мештана за које Жикица Јовановић Шпанац и даље живи. И мени, као и њима, смета што је Бела Црква сада слепо црево Србије. Ми смо заборављени од свих. Да није било Шпанца, не би било ни ове Беле Цркве. У сретна времена, у „Жикицина” времена, народ је живео много добро. Долазиле су десетине аутобуса туриста, стизале су екскурзије. Ова наша школа је имала дом младих задругара, имала је своју фарму... Ђаци су имали воћњаке, шљиве... Ја све то разумем и оправдавам. Зашто је онда страшно да се покоси трава око његовог споменика, да се уреди музеј који би радио свакога дана? Страшно је то како се односимо према историји, без обзира слажем ли се ја са идеологијом Шпанца или не – прича свештеник.  

Мештани бољи живот вароши везују за Жикицу. У то се уверио свештеник за седам и по година, колико служи у Белој Цркви. Уверио се да је нестанком Шпанца из сећања, нестала и варош.

Оде Бела Црква у ревизију историје, заједно са легендом која каже да се Шпанац кретао као коминтерновски десперадо. Са два колта, ниско спуштених, био је политички комесар из Шпанског грађанског рата, прекомандован у Србију да би подигао устанак против нацистичких окупатора. Али, Жикица није уцмекао немачке солдате, већ је потегао пиштоље као револвераш и ликвидирао два српска жандара, који су дошло да растуре народни збор.

Жандари нису знали колико је Жикица немилосрдан. Убио је наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, који су дошли да виде ко то ремети јавни ред и мир на вашару. Брзо је, међутим, Жикица отишао у вечна ловишта, за својим жртвама. Погинуо је годину дана касније.

Слављен је као јунак, те се та пуцњава, 7. јула 1941. године у Белој Цркви, сматра даном устанка народа Србије против нациста. Некадашњи херој сада почива у корову!

– Тај човек је бранио част ове земље. Био је партизан и 7. јули је дан за понос Србије. Сада би и Жикицу и Тита овде од злата правили – прича радник Томислав.
Ваљда се подразумева да ради у основној школи која носи Жикицино име.

Волео је Томислав и Тита, па Слобу. Нарочито је волео ону Југославију!

– Да је Жикица остао жив, био би председник ко зна чега – прича школски радник. Он и свештеник Милорад се не слажу у свим детаљима Жикицине биографије, а понајвише се споре око идеологије. Али се слажу да треба остати човек! Попут њих двојице. И стари Томислав, са истетовираним знаком ЈНА у облику срца, и свештеник Милорад, са вером у Бога и крст часни. 

Посматрају стару школу. У тој школи је, после жестоких борби на Мачковом камену, пре једног века умро Дарко Рибникар, један од оснивача „Политике”. Сто година касније, за њим умире и школа.

У порти цркве је Дарков гроб.

На школи поред цркве, исписан је графит: „Ивана, воли те Рус!” 

Пише и да неку Милицу воли Марко.

Црква изгледа као да је подигнута пре неколико година. Школа је рушевина, из које расте дрво.

Апсурд је да су и школа и црква изграђене исте, 1879. године. Два лепа споменика жандарима које је убио Шпанац, подигнута су у порти цркве после 5. октобра 2000. године. Окружни суд у Шапцу донео је, потом, 2009. године пресуду о рехабилитацији двојице жандарма. Да ли је, онда, по природи ствари, борац против нациста, под кодним именом Шпанац, заправо био злочинац?

Зашто неко сматра да треба сачувати цркву, док школа, претворена у ратну болницу, у којој су умирали српски војници, треба да нестане? Зашто неко сматра да Шпанац, који је подизао револуцију против нациста, треба да почива у корову? Ко је тај неко?

Разуме се ваљда да смо то ми.