Другарица Филимонова

Биће да отаџбинска пијачна управа Пожаревца, непостојећа институција веома постојећег утицаја, тезге по српској пијаци додељује само својим дисциплиновано постројеним миљеницима – следбеницима политике српског придруживања Русији.

Тезге нуде све: од „Јужног тока”, акумулатора за МИГ и јабука, до десет милијарди долара обећаних инвестиција, али да не би извесне Ање Филимонове, магистарке историјских наука, главне и одговорне уреднице портала Фонд стратешке културе (ФСК) на српском језику, не бих сазнао да је улазак Србије у евроазијске интеграције једина рецептура „опстанка српског народа и његовог идентитета”. „Ако се искључи европски пут, евроазијска врата су вам отворена. Србија је део руског света. А за нас је сада, на цивилизацијском плану, најважнија обнова руског света”, изјавила је историчарка која је не знам како обезбедила ударни простор на првој страни ових новина.

Из визуре геостратешке фармацеуткиње, другарица Филимонова констатује да нас је Запад „изгазио до тла”, до те мере да Србију треба темељно обнављати. Како друкчије, него укључивањем Србије у заједницу држава којој ни као део бивше Југославије никада није припадала: некадашњем простору Совјетског Савеза.

Каже историчарка да нам евроазијска интеграција пружа могућност обнове снажне привреде и државе, невиђених тржишта. Зар српска привреда није много снажније економски, трговински или финансијски везана за ЕУ? За исту ЕУ од чије савремене технологије умногоме зависи развој евроазијског простора који је Владимир Путин исцртао као сферу руског утицаја.

Другарица Филимонова нуди нам некакве услуге у борби против радикално исламског вехабијског покрета. Можда би њен приоритет могао да буде више покрет Џаиш ел мухаџирин вал ансар у Чеченији. Или Абу Омар ел Шишани, звани Чечен, риђобради џихадиста који је војни командант ИДИЛ-а у Сирији.

Али, зар Запад већ није покренуо широку коалицију чији је циљ „уништавање” исламиста? Зар премијер Александар Вучић није четири дана по објављивању коалиционог списка Барака Обаме упутио писмо председнику САД у којем се истиче да Влада Србије подржава борбу против ИДИЛ-а и да је спремна да ту борбу помогне „скромним средствима којима располаже”?

Циљ је јасан. Извући Србију из једне коалиције и убацити је у другу. Из Европске уније у евроазијску федерацију, из глобалног фронта борбе против исламиста у руски фронт.

Близу годину дана од избијања украјинске кризе, јасно је да је Србија напустила периферне сфере спољних политика Запада и Русије, и да Американци и Европљани, с једне, и Руси, с друге стране, показују појачани интерес да окупе све савезнике које могу. Србија ту није изузетак.

Отворено сумњам да је „израда мера за јачање српске државности” циљ реченог Фонда и његових руских стручњака за Балкан – све уз подршку српских политиколога, економиста и публициста који су редовне званице свих руских дипломатских пријема на којима и шеф српске дипломатије зна да запева руску химну.

Српску државност заиста тек треба изградити и ојачати после многих изазова, треба створити независне институције слободног и демократског друштва, али зар није иста та држава одабрала приоритет уласка у Европску унију, циљ који никако није компатибилан са интересима Фонда, онако како их он дефинише?

Тачно је када другарица Филимонова истиче „славне странице” српске и руске историје, исписане у временима када су совјетске јединице помогле партизанима у ослобођењу Београда. Узгред да подсетим: Четврти гардијски механизовани корпус под командом генерала Владимира Жданова имао је око 960 погинулих. Прва армијска група под командом Пека Дапчевића око 3.000 мртвих.

Заједничка борба против фашизма је неспорна, али зар у њој нису учествовали и Британци, Американци, Французи? Шта, сем покушаја ревизије историје по рецептима Владимира Жириновског, значи када Филимонова каже: „Историјска истина треба да буде разјашњена до краја и (да буде) одата почаст свим учесницима борбе против окупатора, и четничком и партизанском покрету, као и Црвеној армији?”

Могуће је да историчарка није пажљиво пратила развој ситуације у Југославији од 1942, биће да није чула на чијој су страни били четници током борби на Сутјесци и Неретви 1943, али зар није слушала шта је на ту тему имао да каже председник Путин на паради у Београду 16. октобра? Колико знам није помињао четнике. Није их чак помињао ни Томислав Николић, који је пре него што ће постати председник Србије на Романији 1993. проглашен за четничког војводу.

Какав одјек има изјава Филомонове о „расистичкој идеологији” у Украјини? Сукоб Запада и Русије може да има, и има, све могуће димензије, али расистичку? Будалаштина.

Можда је историчарка заиста уверена да „НАТО у одређеном степену представља претњу попут нацизма у Другом светском рату”, али зар поређење није најблаже речено неукусно. Чак хладноратовски провокативно изречено у земљи која покушава да сачува своју неутралност. Каква год она била.

Како изјавити да се украјински националисти, попут „фашиста и нациста”, „боре и против украјинског народа, јер га лишавају права на слободан развој у духовној, националној, културној, економској, политичкој сфери”, а Москва потом одбије да призна слободне изборе у Украјини и најави да ће дати пун легитимитет изборима које сепаратисти одржавају овог викенда на истоку земље?

Волим да прочитам различита мишљења. Боље је да знам шта мисле него да у тајности кују планове. Речи другарице Филимонове да „Запад који од Србије прави протекторат са високим степеном потчињености” бескрајно ме подсећају на мантре које повремено чујем. Рецимо од генерала Леонида Ивашова.

Нема ту случајности. Сем једне. Док Србија покушава сопствени „дранг нах вестен”, тежњу према Западу, и Русија појачава своју „дранг нах вестен” ка Србији.