Рад и умеће нерада

Ко ради, а ко млати празну сламу? На хиљаде књига и публикација је написано о прекомерном раду, робовању у великим корпорацијама, службеницима који не дижу главу од посла, а на прсте једне руке се могу избројати јавни списи о умећу нерада. У међувремену, армија забушаната, на свом радном месту, проводи време не радећи ништа, а да за свој нерад не бива кажњена већ награђена.

Баш тако је стање, не само у Србији, већ и у државама у којима је радна дисциплина светиња. Управо овом мало познатом и недовољно проучаваном феномену, умећу нерада на радном месту, посвећен је најновији број угледног америчког месечника „Атлантик”. Док статистички подаци указују на општи растући тренд све већег обима посла и бржег рада запослених, због чега долази до „сагоревања на послу”, поједина детаљнија и дубља социолошка истраживањау Америци и неким западним земљама Европе говоре да се свакога радног дана у просеку два до три сата на радном месту проводи у обављању приватних послова, или напросто у разоноди за компјутером.

У ери свеопштег сајбер-надзора, лако се, на пример, дошло до податка да се 60 одсто свеукупне куповине онлајн обави од 9 до 17 часова, у време кад су америчке улице, продавнице, кафићи и фитнес центри потпуно празни јер Америка ради. Седамдесет одсто посета порнографским сајтовима такође се дешава у шпицу радног времена. Али, како закључује „Атлантик”, нису само Американци ти који наваљују на забавне сајтове у радно време. Иста појава уочена је у Сингапуру, Финској и Немачкој, земљама чије је становништво познато по марљивости и залагању запослених.

Оно мало људи, који су у веку опседнутом корпоративним диктатом смогли снаге да признају како се на послу успешно фолирају, потичу из најмарљивијих нација.

Немачки службеник запослен у градској управи градића Менден је на дан свог одласка у пензију написао опроштајно писмо својим колегама у којем је навео да од 1998. ништа под белим богом није радио.

„Присутан сам на послу, а у ствари нисам. Тако да сам се јако добро припремио за пензију”, написао је у електронском писму које је процурило у немачке медије („Вестфаленпост”) и врло брзо садржај поруке постао је светска вест.

Градоначелник Мендена је побеснео, како наводи „Атлантик”. Потом је градска служба објавила саопштење у коме се тврдило да се дотични нерадник никад није пожалио надређеном да нема шта да ради.

У трагању за разлозима нерада, аутор овог текста Роланд Полсен, постдокторанд и истраживач на универзитету Ланд и писац књиге „Празан посао”, дошао је до изненађујућих података. Неретко се дешава да недовољно запослени радник пријави свом шефу да нема шта да ради. Али од свог надређеног не добија нова задужења. То је случај са једним шведским службеником банке који се жалио да ради само петнаест минута у току дана. Његов уговор је био на три радна сата дневно, што је по шведском закону минимум радног времена, па иако је Швеђанин пуна два и по сата беспосличио, није ни отпуштен нити му је одузето од плате.

Према подацима Организације за економску сарадњу и развој, продуктивност је у готово свим земљама данас удвостручена у поређењу са седамдесетим годинама прошлог века. Али, радно време није скраћено, нити су зараде реално порасле, у најразвијенијим земљама.

Полсон наглашава да су измишљени многи нови послови који не подстичу ни мотивацију ни ентузијазам. Он наводи да је разговарао са архиваром који је писао своју докторску тезу на послу, са кондуктером који је у својој кабини компоновао музику, са многим другима који су измишљали како да се забаве на профаније начине док су на обавезном послу.

„Добардан, лењивци”, наслов је светског бестселера, француске психолошкиње и економисте Корин Мер. На циничан и духовит начин она критикује савремену корпоративну културу у Француској и предлаже начине како да се подрије тај систем. Наслов њене књиге је парафраза чувеног дела Франсоаз Саган „Добар дан, туго”, која је у различитим прештампавањима код различитих издавача носила разне поднаслове. Најчешће је то било питање „Зашто се данас не исплати приљежност на послу?”

Она тврди да се у канцеларијском послу више вреднује имиџ него продукт, и да се одглумљена послушност и посвећеност послу више исплати него креативан рад.

„Једног дана, насред састанка о радној мотивацији, усудила сам се да кажем да је једини разлог што сам тог дана дошла на посао био да ставим свој сендвич на радни сто”, прича за „Атлантик” Корин Мер о времену када је радила у француској електродистрибуцији. „Сви су заћутали. Осећали су се непријатно. И у Француској се подразумева да сваки запослени мора у сваком тренутку да даје до знања да је заинтересован за свој рад.”

Како је дошло до тога да се на глобалном нивоу омасове забушанти на послу? Према прошлогодишњем Галуповом извештају рађеном на узорку из 142 земље, само 13 одсто запослених су ангажовани на свом послу пуно радно време. Двоструко више их је „активно искључено”. Они, прецизира Полсон, гаје негативна чак и непријатељска осећања према својим радним организацијама.

Он открива да је разговарао са 40 особа које су пола свог радног времена користиле за приватне послове – феномен који он назива „празним радом”. Хтео је да зна зашто тако раде. Већина њих мрзи свој посао, мрзи понедељак, а чезне за петком. Највише зато што не виде смисао у послу који обављају. Или, како је рекла ауторка бестселера „Добардан, лењости”, већину анализа о канцеларијском службеничком послу пишу професори универзитета који никада нису морали да раде такав посао, па не знају како је то досадно.

Без обзира на ове податке, менаџери широм света покушавају да наметну канцеларијска правила и оним професијама које су биле изузете од досађивања.

Зорана Шуваковић