Eкономска пустиња

Највећа фабрика мога детињства била је зрењанинска Дунђерскова пивара. Простирала се на големом плацу код легендарног великог моста, преко ког су прешла „четир’ коња дебела”, наспрам житне пијаце. Уз обалу Бегеја дуги зидови, а из бочне улице, још дужи. На њима је била нацртана мачија глава и предизборна парола: „Доле Мачак!” Писац је мислио на хрватског сељачког воћу др Влатка Мачека.

Као млад новинар, раних шездесетих, посетим ту громадну пивару. Директор нам похвали асортиман, безалкохолни „тут-гут” и америчко црно пиво „портер”. Он и председник радничког савета похвале нам се да је њихово пиво најбоље у Југославији. Да не бисмо на празно веровали тим самопохвалама, одведу нас на једну веранду у погонима. Из зидова су извиривале црне челичне цеви, са лепезастим прегибом. „Ово су филтри. Кроз њих протече сваки литар пива. Оно се тако прочисти да у флаше улази без трунке прашине и такорећи без иједне бактерије или вируса!”

Били су то увозни филтри из земље пива, Немачке. Очигледно су се нашли ту као плод привредне сарадње Баварске и Србије, запечаћени сусретима Миленка Бојанића и Франца Јозефа Штрауса.

Чистоту пива потврђивала је прикладна прича. Врхунац потрошње пива пада током пролећних излета под првомајским шатрама. „Ове године, као и увек, бифеџије, кафеџије, ресторатери и власници дивљих шатри наруче силне хектолитре пива... Али клима се изопачи, на увек топли и ведри празник небо се затвори, температура падне, људи навуку џемпере и огрну капуте. На лагеру свих наручилаца остану непродате залихе... Из свих кафана стигну свим другим пиварама већ после седам дана протести – пиво им је ускисло, морали су да га пролију у канализацију... Једино нама у нашу пивару крај Бегеја не стигне рекламација. Наше је пиво, веровали или не, остало здраво и бистро и до четрдесет дана!”

Поносио сам се Зрењанином, магнатском породицом Дунђерски, њиховим стварањем праве империје индустрије везане за житарице, хмељ, сточарство. Био сам срећан што је остварен идеал јапанских социјалиста „да национализацијом не дође до привредног слома”. Баварски филтри су вредно пумпали пиво, било оно социјалистичко, било капиталистичко! Уместо пустиње, видео се бујни процват привреде.

* * *

Али пролетос ме позову као дечјег писца у Зрењанин. После доделе компјутера талентованој деци, поведу нас на ручак. „Куд смо пошли?” На Бегеј. У велики, елитни ресторан у телу Дунђерскове пиваре. Држали смо здравице, а ја сам се сетио просперитетне фабрике од пре педесет и две године. Наздравио сам овој европски моћној пивари. Домаћини су ме погледали искоса, као некога ко се неукусно шали с оним што за шалу није! Али ја тај поглед нисам запазио...

Кад смо кренули кући, ударићемо пречицом преко непрегледног дворишта самих погона пиваре. У први мах не приметим ништа необично. А онда ме подиђе нека језа. Преко силних цеви и металних буради царевала је сабласна тишина... Преко пространих хектара фабричког дворишта ниједног човека, ниједног шума. „Шта је ово”, питам возача. „Није недеља. Зар пивара не ради?”

Разјаснио ми је. Пивара не ради. „Реновира се?”, упитам. „Не, пивара не постоји. Купио ју је неки богаташ, али му је пропала...” Није могао да се сети откад то...

Испаде да је ово преда мном, на месту индустријског гиганта мог града у коме сам учио основну школу, сада зацарила привредна пустиња.То се пустињски вихор самум није дигао после национализације, него после оног обратног, после денационализације! Зову је приватизација. Сматрају је неизбежном и логичном последицом разума који је незаустављиво наметнуо капитализам.

Али стари Гедеон Дунђерски, магнат који је привредном снагом као краљ жита био егал са самим царем Аустроугарске, из разума капитализма изнедрио је величанствену пивару крај Бегеја у срцу града Бечкерека, Титови не сасвим учени већ више фразама окићени марксисти инсталирали су јој савршене немачке филтре, а ови назовимо их сад „наши” тајкуни, купили лепотицу на аукцији да јој убризгају смртоносну, пустињску инјекцију.

Ваљда су сад те инјекције забрањене одлуком министарства народног здравља.