Била је привилегија живети с Момом

Кућа Љиљане Капор у Небојшиној на Неимару пуна је успомена. У дневној соби и салону за пријеме још се осећа дух великог приповедача, писца и сликара Моме Капора. Иако је прошло више од четири и по године од његове смрти, као да се још чује жагор његових и Љиљаниних гостију, познатих уметника, дисидената, политичара, атентатора на Јосипа Броза и глумица широког осмеха, који су се овде често окупљали.

– Е кад би овај сто причати знао – каже наша саговорница присећајући се прошлих времена.

Сећа се познатих људи са којима су се дружили. Са Добрицом Ћосићем и Божицом били су велики пријатељи. У Небојшиној су њих четворо проводили дивне вечери причајући, па настављали дружења у дому Ћосићевих, на Дедињу. Добрица је правио кајгану, а Божица проју, пили су вино и јели љуте папричице. После вечере Љиљана им је читала приче класика књижевности, најчешће Гогољеве, док је глас не би издао.

Са Љубом Поповићем су се виђали обично у Паризу, са Пеђом Милосављевићем су се дружили у Њујорку. Једном готово месец дана. Пеђа Милосављевић је тада био опчињен кинеским сликарством и испричао им је једну занимљиву причу о кинеском цару који је од сликара наручио да му наслика петла. Прича даље каже да је било прошло неколико година а како од слике није било ништа цар пошаље емисаре. Сликар пред њима једним потезом нацрта божанственог петла, а они га питају „па, што си толико чекао”, сликар их онда одведе у собу затрпану баченим хартијама, неуспелим цртежима и рече им „Све је ово било потребно да се дође до савршенства.”

Колико анегдота, мудрих мисли, искустава је остало упамћено у глави Љиљане Капор? Она је радосна због те привилегије да буде на извориштима мудрости, забавних разговора, вицева, духа који је непрестано кружио око ње и у којем је она непосредно учествовала и доприносила му. 

Прича и о дружењу са Зуком Џумхуром, још једном легендом. Виђали су се у Херцег Новом. Био је болестан и било му је забрањено да пије. Момо и Зуко су ишли испред Љиље и Везире и пре стигли до кафића, сели за бар и наручили пиће. Зуко Џумхур је имао две чаше, малу за ракију и велику за воду. Кад год би се дохватио оне мале једва да је лизнуо и стресао би се, а онда би брже боље отпио добра два гутљаја из оне велике за воду. Везира је говорила: „Види како ми је диван Зуко, води рачуна о себи, не пије”, а Мома и Љиља су се кришом смејали. Знали су да је посреди још једна ујдурма славног карикатуристе који је да завара супругу у малу чашицу сипао воду, а у велику омиљену лозовачу. 

– Мома је био омиљен и вољен, јер је умео да комуницира са људима и био је врло радознао. Као дете, све га је интересовало. Међу нашим пријатељима највише је било људи обичних занимања, зубара, економиста, мајстора. Он је и кад прича са таксистом, све памтио, слушао, стално је постављао питања. На пријемима и кружоцима увек се стварао круг око њега, сви су се забављали и смејали. Посветила сам му живот и док је био жив, и сада, и од сада, до краја свог живота. Наш брак није био обичан, удала сам се са 23 године. Тада сам била још млада и подложна променама, а живот са Момом, то је била привилегија – каже Љиљана Капор.

Када је била дете желела је да буде балерина. Са пет година је пошла у школу „Луј Давичо”. Била је ситна, мршава и ишла код чувене балерине Мире Сањине.

Када је престала да игра балет почела је да се бави кошарком, спортом који је тада био веома популаран. Седамдесетих, осамдесетих година 20. века сва су деца хтела да буду спортисти. Она је због висине изабрала кошарку. Тренирала је у Црвеној звезди. Играла је као јуниорка и у сениорској конкуренцији за „Вождовац” који је постао првак оне велике државе, Југославије.

Са 16 година добила је позиве да игра у Италији. Мама Гордана се, наравно, није сложила, да је попустила ко зна како би њен живот изгледао. Онда је добила позив да игра за „Босну”, али морала је по уговору да паузира годину дана. И то је био и такорећи крај њене кошаркашке каријере, кратке али успешне. Висока, танка, вретенаста, отиснула се у манекенске воде. Завршила је Трећу београдску гимназију и уписала Историју уметности. На другој години одлучила је да постане стјуардеса. Тако се нашла у „Јату”, на интерконтиненталним летовима са „боингом 707”. „Јат” је био компанија на гласу. Често је путовала а највише волела летове за Њујорк. Пошто није било довољно великих авиона наше посаде су остајале у Великој јабуци и по четири пет дана чекајући на повратни лет. Био је то живот на високој нози. Хотели, шопинзи, обиласци највећих знаменитости, спој посла и туризма. Особље „Луфтханзе” и „Свисера” се хватало за главу кад чују колико наши остају у Њујорку, а они морају чим преноће да се врате назад.

– Тако сам упознала и Мому. Наша веза је почела у Њујорку, обоје смо били везани за овај град. И њему и мени после Београда најдражи. Кад су Мому питали како смо се упознали он је одговорио да се бојао авиона и да је од стјуардесе затражио да га држи за руку. И тако сам га држала за руку до краја живота – каже саговорница „Магазина”.

Селили су се негде у кругу двојке и на крају скрасили на Неимару, где су провели задњих 15 година заједничког живота, а у браку 25.

Венчали су се после пет година забављања. На то је утицала једна посета Паризу и нашем славном писцу Данилу Кишу који је већ био јако болестан од рака плућа. Он и његова жена Паскал нису били венчани, па је Францускиња морала да плати огроман порез да добије заједнички стан.

– Кад смо Мома и ја одлучили да се венчамо рекао ми је „нећеш ти мени као Паскал да прођеш”, вели Љиљана.

После много година венчали су се и у цркви на Момин 70 рођендан, осмог априла 2007. у манастиру Добрун. Пошто је тог дана падао Ускрс требала им је црквена дозвола и добили су је од владике Николаја дабробосанског.

На улазу у породичну кућу поред врата стоји табла коју је поставила београдска општина Врачар. Нацртан Капоров чувени ђубретарац и цигарета иако задњих осам година није пушио због рака грла. Љиљана је одабрала тај Момин цртеж којим је представио себе. Није волео да слика аутопортрете.

И тако се сваки разговор о њој пренесе на причу о Моми Капору. – Прошло је већ скоро пет година, било ми је ужасно тешко, што је и нормално, али сам прошла кроз то и почела неки свој нови живот, који је леп, али ће ми Мома увек фалити. И не само мени, него свима, јер је био јединствен и непоткупљив. Није зависио ни од кога. А будућност? Научила сам од њега да не мислим даље од неке блиске будућности, нисмо правили дугорочне планове, па их ни ја сада не правим. Кад помислим на Мому осетим радост, а не тугу. То је оно најлепше што је он оставио у мом животу – каже на крају разговора Љиљана Капор.  

Била сам спољни момак

Када смо разговарали за „Магазин” Љиљана се управо вратила из Херцеговине где је путовала као директорка Задужбине „Момо Капор”. Изложбе Моминих слика одржане су у Требињу и Невесињу. Поводом Сајма књига из штампе је изашла књига Капорових интервјуа која обухвата период деведесетих година прошлог века и носи наслов „Сентиментални рат и мир Моме Капора”. То је друга књига будуће трилогије Моминих интервјуа коју је она приредила заједно са Драганом Лакићевићем. 

Задужбину је основала руководећи се оном Андрићевом да знаменити људи умиру два пута, други пут када нестану њихове задужбине. 

– Слике, књиге и новински текстови, колумне, то је оно што је оставио иза себе. Његове колумне у „Политици” читаће се и убудуће кад год неко буде желео да схвати и упозна Београд на прелазу два века– каже Љиљана и додаје: 

– Ја сам била његов спољни момак. И спољни и унутрашњи. Радила сам оно што један такав уметник не треба да ради. Задужбина је сада мој посао, и то је дивна ствар која ми пружа могућност да утичем на то да он буде и даље присутан у јавности – истиче Љиљана Капор и најављује да је у преговорима са Скупштином града и градским менаџером Гораном Весићем да се у Београду нађе простор да се отвори Момин клуб у којем би се окупљали млади уметници, књижевници и сликари, организовале књижевне вечери и изложбе..

Иначе, задужбина има управни одбор са 12 чланова, а председник је Матија Бећковић. Ту су још и Рада Ђуричин, Радмила Хрустановић, Никола Кусовац, Рајко Петров Ного…

Задужбина додељује наизменично сваке године награду за књижевност и сликарство. До сада су је добили Емир Кустурица и Петер Хандке за књижевност, и сликари Владимир Дуњић и Мира Маодуш

Такође се сваке године на Ади Циганлији одржава фестивал „Момин круг”.

Словеначки – први језик

Љиљана Тодоровић је рођена у Марибору. Њен отац Сретко Тодоровић био је пуковник, војни инжењер. Има два брата, старијег рођеног из брака њених родитеља и млађег из очевог другог брака. Обојица су пилоти, старији је дуго радио у Јату, а сада лети за „Туркиш ервејз”, док је млађи копилот на Тајланду. 

У Марибору је провела прве четири године живота. И по доласку у Београд често је тамо одлазила, јер јој је у Словенији живела тетка по мајци. Присећа се како су је деца завитлавала и тамо и овде у Београду, јер је стално мешала српски и словеначки, али оно најлепше што памти из детињства јесте језеро. Њена породица је живела на једном узвишењу са којег се видело језеро у подножју, а по њему су пливали огромни бели лабудови.

Вечере за познате 

Не могу да поменем све дивне људе и пријатеље који су били и остали и даље моји драги пријатељи. Памтим вечере до зоре са Михалковим када је долазио у Београд деведесетих, дружења са Јеленом и Иваном Жигон, Дулетом и Марином Савић, Мићом Поповићем, Милошем и Лотком Шобајић, као и Бајагом и Емом, Нелетом и Сањом Карајлић, Дулетом Ковачевићем и Бором Чорбом. Такође памтим вечере и дружења са амбасадорима САД Вореном Цимерманом, Џоном Скенлоном, као и вечеру коју сам направила 2009. за амбасадора Камерона Мантера. Правила сам вечере за Мају и Емира Кустурицу, Матију и Веру Бећковић, за Танасија Младеновића и његову жену Олгу, Јову и Тању Рашковић, Данила Киша, Арсена Дедића и Игора и Славицу Мандић, и многе друге, каже Љиљана Капор.