Пазолини је мислио да је недодирљив

Специјално за Политику

Беч – Ејбел Ферара је гост овогодишњег Вијенала на коме представља „Пазолинија”, свој филм о последња два дана живота култног италијанског режисера, песника, есејисте и сценаристе убијеног пре 39 година. „Пазолини” је један од два биографска филма које је Ферара снимио у тесном временском размаку.

Други је „Добродошли у Њујорк”, филм о паду Доминика Строс-Кана, са Жераром Депардјеом у главној улози. У филму о Пјеру Паолу Пазолинију Ферара покушава да се приближи једном од својих идола, чији је живот, есеје и поезију студирао пуне две године пре почетка снимања. Ферара посеже за оригиналним текстовима, песмама и скицама, чак реконструише и неколико сцена из „Сала, 120 дана Содоме”, које нарушавају естетику филма претерано амбициозним настојањем да пресликају еротски дух оригинала. Вилем Дафо тумачи улогу убедљиво, а његова оптичка сличност са Пазолинијем постигнута је и кроз могућност да у филму носи редитељеву аутентичну одећу, обућу и наочаре из седамдесетих.

Како се одлучујете на то до које мере ћете ићи у експлицитност при снимању филма? Почетних петнаест минута „Добродошли у Њујорк” је веома интензивно, баш као и сцене оралног задовољавања у „Пазолинију”.

Глумице су знале су шта их чека јер је постојала јасна визија како ће прича тећи и схватиле су шта Жерар ради. Нема ту никакве филозофије – у питању је једноставна сцена са професионалним проституткама и камера прати шта се дешава. Што се „Пазолинија” тиче, снимање је смештено у 1975, па сам на уму стално имао околности од пре 40 година. Представљамо ствари онаквим какве јесу и нема поенте у лажирању стварности, а Пазолини је у свом роману „Петролио” на четрдесет страница врло детаљно описао серију „оралки”, тако да с те стране није било тешко пронаћи пар идеја.

Који је разлог за концентрацију филма „Пазолини” на последња два дана његовог живота?

Можда највише због тога што се непрекидно налазио у покрету. Тих последњих дана Пазолини није био свестан кратког времена које му је остало. Био је убеђен у своју недодирљивост, јер је био алфа мужјак који је мислио да може да се снађе у било којој ситуацији.

Шта је то што вас привлачи ка екстремним личностима?

То спада у опис мог посла, јер ако снимам филм о некоме, та особа мора да ме заинтригира. Моја данашња филозофија је да ако изабереш пут недодирљивости, мораш бити спреман на последице. Или ћеш завршити у јарку или у затвору. Ако злостављаш људе и насрћеш на жене, ако си на погрешном месту са погрешним људима, прихвати могућност да ћеш добити робију, да ће ти пропасти каријера или да ћеш можда нестати са лица земље, али не тако што ћеш умрети од срчаног удара. И зато, у изградњи радње око сваког од тих екстрема се отвара прегршт питања: у чему је поента, шта желе, каквог су морала, на шта су спремни и најинтересантније – какав им је однос према закону, односно који су њихови лични закони.

Како вам полази за руком да снимате биографске филмове са дистанце, без осуде и порука толико типичних за холивудске филмове који настоје да нам објасне шта је „добро”, а шта „лоше”?

Какву поруку о Доминку Строс-Кану и Пазолинију можете да пошаљете гледаоцима? Ти људи су живели своје животе како су хтели на исти начин као што ми живимо наше. И ко сам ја уосталом да их осуђујем? Радио сам много горе ствари. Није да ја немам своје мишљење о њима као људима, али то је небитно. Када снимам, моје мишљење престаје да буде битно – имам ја, хвала на питању, предрасуда – али ми уопште није циљ да то пренесем на филм. Нека свако доноси своје закључке.

Једна од ваших најчешће цитираних изјава је „прављење новца ме неће променити, осим што можда више нећу никоме отворити врата”, из једног интервјуа који сте дали „Гардијану” пре четири године. Зашто је то ваша филозофија и због чега се толико људи у њој проналази?

Нисам сигуран ни да знам шта то значи! Треснуо сам глупост и остао жив! (смех) За мене су интервјуи губљење времена, што је можда моја највише цитирана изјава! Као аутор си стално у покрету, немаш времена ни за шта и нађеш себе како лупеташ глупости. Ево вам пример из „Пазолинија” у којем на почетку и на крају филма показујем аутентичне ситуације из интервјуа који режисер, свега шест сати пре своје погибије, даје италијанском новинару Фурију Колумбу. Он у једном тренутку каже: „Дај ми мало времена да размислим, остави ми питања и обрадићу их писмено.” И он је исто био у ситуацији да се никада није дуго налазио на једном месту. Као иновативан редитељ који је ишао до екстрема, био је убеђен да му опасност за којом је трагао, и која га је напослетку убила, не може ништа.

Налазимо се у Бечу у коме тренутно тече ретроспектива Џона Форда, највећег ирско-америчког редитеља. Мање је познато да нисте само италијанског, већ и ирског порекла. У којој мери се та ирска половина рефлектује у вашим филмовима?

Сви филмови које сам снимио имају некакве везе са мојом мајком. Наравно да не могу да је кривим за своју овисност о дрогама и сигуран сам да то никоме не би помогло (смеје се), али она је негде у свему што сам снимао. Обрни-окрени и једна и друга страна су обојене католицизмом, а када погледаш, најбоља уметност је била инспирисана црквом јер је црква имала монопол над свиме и свима.

Као клинца су ме послали у католичку школу и замисли ти сада двадесетпетогодишњу калуђерицу из Шпаније која личи на Анџелину Џоли, а мора да се стара о педесет манијака. Сваки дан је седела и плакала. И мислиш ли да ме је школа стварно научила спиритуалности? Сећам се чему ми је служила религија када сам био на дрогама – да се молим да ће се мој дилер појавити на време. Када сам престао да се дрогирам, постао сам будиста.