Некад су играчи бранили, а голмани играли

 Нејц Печник је прошле среде, против Рада у Купу Србије, играо десног бека. Четири дана касније, у недељу, против истог противника и на истом стадиону, Обилићевом, али у првенству, био је лево крило.

Данас је реткост да неки фудбалер игра на толико различитим местима у тиму. Зато се и чују мишљења да се то одражава на његову игру (оба пута је био замењен). Али, он је те улоге имао и у прошлој сезони. И био је међу најзаслужнијима што је Црвена звезда после шест година поново постала првак.

У историји нашег фудбала је било још драстичнијих случајева. На пример, да играч брани. И то не као замена искљученом или повређеном голману, него од првог минута.

Тога је било чак и у првенству државе. У првом послератном шампионату Југославије Јосип Хорват, познатији као Драго, бранио је на пет утакмица, а на исто толико играо у одбрани. И то за загребачки Динамо!

Као одбрамбени играч је одиграо и једну утакмицу за репрезентацију (његов млађи брат Ивица је био и капитен Југославије), а као судија је био на Светском првенству 1970. у Мексику.

У тој сезони (1946/47) било је још неколико таквих случајева. Глончак је два пута бранио за Спартак (Суботица), а три пута играо у навали. Касније је био само голман. Костањевац из Локомотиве (Загреб) је по шест пута био на голу и у навали. У Нафти (Доња Лендава) Штефанец је 14 пута био голман, а једном навални играч, док је Геренчир 15 пута играо у одбрани и једном био на голу.

Срђан Мркушић, који је пре рата бранио за Хајдук из Сплита, а прославио се као „трећи бек” у БСК-у (на последњој утакмици уочи рата, 23. марта 1941. дебитовао је против Мађарске – 1:1) у том шампионату је једанпут био голман и једнапут нападач. Њему то није било први пут да игра у навали.

„Мркушић се цело друго полувреме споразумевао немуштим језиком, али помажући се рукама, са неким са трибине. И најзад се изгледа споразумео, јер је поскочио, скинуо голмански дрес и дао га Белеслину. Отишао је на лево крило. Али Мрка је данас био „малер“. Стално је улетао у офсајд, и никако му није пошло за руком да да гол. Додуше, затресао је мрежу свог колеге али је гол поништен због офсајда. А други пут погодио је силовито у пречку. Баш му се није дало”, писало је 29. децембра 1941, у извештају с утакмице за Зимски куп БСК – Обилић (9:0), у „Понедељку” (за време окупације су и редакције морале да имају један нерадан дан, па су се у „Новом времену” досетили да понедељком њихов лист излази под другим именом).

Мркушић није случајно голмански дрес дао Белеслину. У броју од 8. децембра 1941. „Понедељак” је објавио текст под насловом „Белеслин је сјајан голман”:

„За неколико последњих утакмица Мркушић је био онеспособљен за игру, због лечења ноге. Бск има резервног голмана, али он нема много смисла за систем првог тима. Зато су плави решили тај проблем ставивши бека Белеслина на гол. И Бск се није преварио. Сви смо имали прилике да се за ових неколико утакмица уверимо да бек Белеслин није гори голман од првог голмана по систему четири бека. Он је сјајно испунио ову дужност, и за четири утакмице, колико је бранио од почетка купа, примио је само један гол. Белеслин чак има већу сигурност руку и од Мркушића, одлично се поставља, неустрашиво пада противнику у ноге, и можда боље и од самог Мркушића брани лопте које су по земљи упућене угловима гола. На последњој утакмици с Јединством Белеслин је зеленима још у првом полувремену улио толику веру у свој голмански квалитет, да се они у другом делу, када су били надмоћни, уопште нису ниједном усудили да пуцају на гол Бск-а са шеснаест метара.”

Јован Белеслин је одиграо једну утакмицу за репрезентацију (против светског вицешампиона Мађарске у Београду, 12. новембра 1939, када смо изгубили с 2:0). Из суботичког ЖАК-а је прешао у БСК (првак 1939), а уочи рата је отишао у Сарајево, одакле се као избеглица вратио у Београд.

После рата је играо за Партизан на његовој првој утакмици, 6. октобра 1945, на којој је побеђена репрезентација Земуна с 4:2. У први послератни шампионат је ушао као првотимац Спартака, али је једном играо и за Црвену звезду и то против Партизана, 27. априла 1947. када је његов тим изгубио с 1:0 аутоголом Станковића.

По завршетку играчке каријере је био фудбалски судија.