Nekad su igrači branili, a golmani igrali

 Nejc Pečnik je prošle srede, protiv Rada u Kupu Srbije, igrao desnog beka. Četiri dana kasnije, u nedelju, protiv istog protivnika i na istom stadionu, Obilićevom, ali u prvenstvu, bio je levo krilo.

Danas je retkost da neki fudbaler igra na toliko različitim mestima u timu. Zato se i čuju mišljenja da se to odražava na njegovu igru (oba puta je bio zamenjen). Ali, on je te uloge imao i u prošloj sezoni. I bio je među najzaslužnijima što je Crvena zvezda posle šest godina ponovo postala prvak.

U istoriji našeg fudbala je bilo još drastičnijih slučajeva. Na primer, da igrač brani. I to ne kao zamena isključenom ili povređenom golmanu, nego od prvog minuta.

Toga je bilo čak i u prvenstvu države. U prvom posleratnom šampionatu Jugoslavije Josip Horvat, poznatiji kao Drago, branio je na pet utakmica, a na isto toliko igrao u odbrani. I to za zagrebački Dinamo!

Kao odbrambeni igrač je odigrao i jednu utakmicu za reprezentaciju (njegov mlađi brat Ivica je bio i kapiten Jugoslavije), a kao sudija je bio na Svetskom prvenstvu 1970. u Meksiku.

U toj sezoni (1946/47) bilo je još nekoliko takvih slučajeva. Glončak je dva puta branio za Spartak (Subotica), a tri puta igrao u navali. Kasnije je bio samo golman. Kostanjevac iz Lokomotive (Zagreb) je po šest puta bio na golu i u navali. U Nafti (Donja Lendava) Štefanec je 14 puta bio golman, a jednom navalni igrač, dok je Gerenčir 15 puta igrao u odbrani i jednom bio na golu.

Srđan Mrkušić, koji je pre rata branio za Hajduk iz Splita, a proslavio se kao „treći bek” u BSK-u (na poslednjoj utakmici uoči rata, 23. marta 1941. debitovao je protiv Mađarske – 1:1) u tom šampionatu je jedanput bio golman i jednaput napadač. Njemu to nije bilo prvi put da igra u navali.

„Mrkušić se celo drugo poluvreme sporazumevao nemuštim jezikom, ali pomažući se rukama, sa nekim sa tribine. I najzad se izgleda sporazumeo, jer je poskočio, skinuo golmanski dres i dao ga Beleslinu. Otišao je na levo krilo. Ali Mrka je danas bio „maler“. Stalno je uletao u ofsajd, i nikako mu nije pošlo za rukom da da gol. Doduše, zatresao je mrežu svog kolege ali je gol poništen zbog ofsajda. A drugi put pogodio je silovito u prečku. Baš mu se nije dalo”, pisalo je 29. decembra 1941, u izveštaju s utakmice za Zimski kup BSK – Obilić (9:0), u „Ponedeljku” (za vreme okupacije su i redakcije morale da imaju jedan neradan dan, pa su se u „Novom vremenu” dosetili da ponedeljkom njihov list izlazi pod drugim imenom).

Mrkušić nije slučajno golmanski dres dao Beleslinu. U broju od 8. decembra 1941. „Ponedeljak” je objavio tekst pod naslovom „Beleslin je sjajan golman”:

„Za nekoliko poslednjih utakmica Mrkušić je bio onesposobljen za igru, zbog lečenja noge. Bsk ima rezervnog golmana, ali on nema mnogo smisla za sistem prvog tima. Zato su plavi rešili taj problem stavivši beka Beleslina na gol. I Bsk se nije prevario. Svi smo imali prilike da se za ovih nekoliko utakmica uverimo da bek Beleslin nije gori golman od prvog golmana po sistemu četiri beka. On je sjajno ispunio ovu dužnost, i za četiri utakmice, koliko je branio od početka kupa, primio je samo jedan gol. Beleslin čak ima veću sigurnost ruku i od Mrkušića, odlično se postavlja, neustrašivo pada protivniku u noge, i možda bolje i od samog Mrkušića brani lopte koje su po zemlji upućene uglovima gola. Na poslednjoj utakmici s Jedinstvom Beleslin je zelenima još u prvom poluvremenu ulio toliku veru u svoj golmanski kvalitet, da se oni u drugom delu, kada su bili nadmoćni, uopšte nisu nijednom usudili da pucaju na gol Bsk-a sa šesnaest metara.”

Jovan Beleslin je odigrao jednu utakmicu za reprezentaciju (protiv svetskog vicešampiona Mađarske u Beogradu, 12. novembra 1939, kada smo izgubili s 2:0). Iz subotičkog ŽAK-a je prešao u BSK (prvak 1939), a uoči rata je otišao u Sarajevo, odakle se kao izbeglica vratio u Beograd.

Posle rata je igrao za Partizan na njegovoj prvoj utakmici, 6. oktobra 1945, na kojoj je pobeđena reprezentacija Zemuna s 4:2. U prvi posleratni šampionat je ušao kao prvotimac Spartaka, ali je jednom igrao i za Crvenu zvezdu i to protiv Partizana, 27. aprila 1947. kada je njegov tim izgubio s 1:0 autogolom Stankovića.

Po završetku igračke karijere je bio fudbalski sudija.