Телевизијски пренос историје

Текст који следи је моје (при)сећање на драматична збивања у одавно већ бившој Источној Немачкој у лето и јесен 1989. Те заиста бурне догађаје пратио сам изблиза, са западне стране, као стални дописник „Политике” из Бона.

У том прелиставању сећања и папира, оно што се посебно догађало и догодило у берлинској ноћи 9. новембра, сасвим ненадано, али не и посве неочекивано (без намере да будем видовит, у извештају за „Политику” сам још 5. новембра наслућивао и јавио да би оно „што се иза брда ваља” могло да буде судбоносно не само за Немачку, него и за Европу и свет), делује и данас као узбудљив политички трилер. Али и доказ како, у посебним околностима, и наизглед бизарне ствари могу да убрзају, па и стварају историју.

У овом случају учинила је то грешком изговорена реч која је, у симболичком смислу, али с буквалним и разарајућим ефектом, претворила зид, као најтврђе чувану границу на свету, у анахрону монструозну грађевину. И разорила земљу коју су зид и „гвоздена завеса” готово херметички одвајали од осталог света: Немачка Демократска Република је јединствен пример државе која је и буквално експлодирала од унутрашње политичке тескобе.

Хиљаде њених грађана који су се тог лета затекли као туристи у Будимпешти и Прагу окупирале су тамошње амбасаде Западне Немачке, покушавајући очајнички да на тај начин побегну из земље. Уследиле су потом први пут тако масовне и силовите демонстрације огорчених људи (варница: фалсификовање резултата локалних избора) на улицама Лајпцига, Дрездена и Источног Берлина.

Колико до јуче моћно партијско руководство, с фамозном и свемоћном тајном службом Штази, реаговало је беспомоћно и успаничено. Пучем у Политбироу отерало је најпре Ериха Хонекера и покушало да одвртањем вентила на претис-лонцу спречи експлозију. На ванредној седници Централног комитета партије која је одржана 9. новембра одлучило се на очајнички потез: да отвори граничне прелазе према Западној Немачкој, укључујући и оне према Западном Берлину!

Било је предвиђено да одлука о томе ступи на снагу десетог новембра у зору. Њу је требало да саопшти домаћим и страним новинарима, који су се, у огромном броју, сјатили у Источни Берлин, члан Политбироа Гинтер Шабовски, који иначе није био присутан на делу седнице ЦК када је (кратак) текст одлуке (тобоже владин предлог) прочитан и усвојен. Њу му је у руке, непосредно пред одлазак на конференцију за штампу, која је почињала у 18 сати, просто „тутнуо” Хонекеров наследник на челу партије и државе Егон Кренц.

Имаш „светску вест и сензацију”, рекао је кратко.

Шабовски је тај папир гурнуо међу друге папире из којих је, дуго и монотоно, читао шта све намерава да учини ново, „реформско” руководство, а „медијску бомбу” је потргао и споменуо на самом крају конференције, који минут пре 19 часова.

„Кад одлука ступа на снагу”, питао је један италијански новинар.

Шабовски је уочљиво збуњено, пред укљученим телевизијским камерама, претурао, очигледно затечен (касније је тврдио да заиста претходно није стигао да прочита текст одлуке!), по папирима и, као да жели да прекрати муку, одсекао: „Одмах, да, одмах, неизоставно.” Одлука је иначе требало да ступи на снагу сутрадан у зору, пошто се о њој информишу и за њу припреме све надлежне службе.

Одушевљење после рушења симбола идеолошких подела
Фото Ројтерс

Новинари великих светских агенција просто су се утркивали да под „ургентно” јаве „сензационалну вест”. Први је то у 19.03 учинио Ројтерс: „Грађани НДР који то желе могу одмах да оду преко свих граничних прелаза према СРН (Западна Немачка).” Западнонемачка ДПА јавила је минут касније: „Од овог часа грађани НДР могу директно, преко свих граничних прелаза између НДР и СРН, да (от)путују.” Асошијетед прес је у 19.05 обзнанио: „НДР је, према изјави члана Политбироа Гинтера Шабовског, отворила своје границе. ’Ово је прелазно решење до доношења закона о путовању’, рекао је Шабовски.”

Вест је експлодирала. Затечени и у неверици, више радознали него решени да крену „на осну страну”, грађани Источног Берлина су се, најпре у мањим групама, скупљали пред граничним прелазима. Тамо их је сачекивала потпуно необавештена, али и даље, као двадесет осам година до тада, оштра и резолутна гранична полиција. Маса је, међутим, и с једне и с друге стране граничних прелаза расла из часа у час, претварајући се у претећу лавину. Граничарима није преостало ништа друго него да подигну рампе.

Зид је постао порозан и освојен: могао је да почне телевизијски пренос историје уживо, догађај који је изненадио моћне тајне службе. И све државнике, одреда.

Канцелара Хелмута Кола вест је затекла у Варшави, на вечери коју је у његову част приредио тадашњи пољски премијер Тадеуш Мазовјецки. „Господине докторе Кол, држите се чврсто за столицу, грађани Источног Берлина руше зид, телевизија све преноси уживо”, јављао му је из Бона његов „интимус” Едуард Акерман. Канцелар је, дакако, прекинуо посету и сутрадан се нашао, међу масом, пред Бранденбуршком капијом.

Лидер Совјетског Савеза Михаил Горбачов је дословно преспавао ноћну берлинску драму. Отишао је из Кремља око 22 сата у дачу и, уморан, брзо заспао. Тек ујутру су му саопштили шта се догодило.

Џорџ Буш старији сазнао је шта се догађа захваљујући телевизији. Председници Конгреса и Сената су му саветовали да промптно одлети у Берлин и нађе се „међу раздраганим младим људима”. Проценио је да би такав чин могао да само изиритира совјетску оружану силу: у НДР се у том часу налазила совјетска Западна (елитна армијска) група, која је бројала око пола милиона војника.

Оно што можда, иако увек добро обавештен, амерички председник није знао: из Москве је, коју недељу раније, војницима строго наређено да се не мешају у „унутрашње источнонемачке прилике”. Званична Москва се и званично одрекла фамозне Брежњевљеве доктрине о ограничавању суверенитета (других држава) зарад „спасавања социјализма”.

Наслућивало се иначе и пре ових догађаја да је Горбачов пустио низ воду Ериха Хонекера. Медији су то закључивали по јавним репликама које су размењивали. Хонекер је био против Горбачовљеве перестројке: „Ако комшија мења тапете, зашто бисмо и ми морали да то (у)чинимо.” Горбачов је узвратио: „Ко касни (с реформама) њега живот кажњава.” То је протумачено као изрицање политички „смртне пресуде” источнонемачком лидеру.

Хелмут Кол у Горбачевљевом држању види кључ успеха (брзог) немачког уједињења и самог рушења зида, иако се, све до сада, та заслуга приписивала источнонемачким „револуционарима”, чије су масовне и снажне демонстрације, попримајући размере отворене побуне, заиста драматично из темеља уздрмале један склеротичан и бирократизован режим.