Кукавичја прозивка

Несвакидашња бурлеска поставила се између Сједињених Држава и Израела у времену у коме су односи стратешких савезника на низбрдици.

Повод десетина званичних изјава, медијских извештаја и новинских анализа је интервју неименованог америчког званичника који је за магазин „Атлантик” изјавио да је израелски премијер Бенјамин Нетанијаху „пилеће гованце”, што је амерички жаргон за „безвредну кукавицу”.

„Добра ствар у вези с Нетанијахуом је да се он плаши да крене у рат”, рекао је анонимни званичник алудирајући на претње напада на Иран. „Лоша ствар у вези с њим је да он неће да уради ништа да постигне споразум са Палестинцима или неком сунитском арапском државом.”

„Што се Бибија тиче, он је пилеће гованце”, закључио је званичник користећи надимак израелског премијера.

Бела кућа одмах се оградила саопштењем да анонимни коментар ни на који начин не представља став администрације. Државни секретар Џон Кери је за изјаву рекао да је „срамотна, неприхватљива и штетна” и да не одражава оно што мисле председник и он лично. Оштрим коментарима огласили су се амерички бранитељи доктрине о непогрешивости израелског премијера.

Упркос оградама, аналитичари више верују да су у контактима САД и Израела, које званично красе „несаломиве везе”, рукавице скинуте. Израелски министар одбране Моше Јалон је у јануару Керија назвао „опсесивним и месијанским”, а тврди се да потпредседник Џо Бајден, Кери и саветница за националну безбедност Сузан Рајс нису хтели да га приме када је почетком октобра дошао у Вашингтон.

Нема сумње да Вашингтон има много разлога да буде незадовољан израелским премијером који је недавно пркосно најавио градњу нових 1.000 јеврејских стамбених јединица у окупираном источном Јерусалиму, а у среду је послао војнике који су у чизмама ушли у џамију Акса, трећу најсветију за исламске вернике.

Барак Обама је још 2010. покушао да притиском на Нетанијахуа испослује мораторијум на градњу јеврејских насеља по Западној обали и источном Јерусалиму – једној од кључних препрека мировног процеса са палестинским председником Махмудом Абасом. Потом је дигао руке, а Палестинци – који источни Јерусалим виде као главни град своје будуће државе – повукли су се из преговора.

Кључна ставка америчко-израелског разилажења је Иран и његов спорни нуклеарни програм. Вашингтон би хтео да погура замрли мировни процес саПалестинцима, али Тел Авиву то није приоритет. Док су израелски јастребови говорили о неопходности бомбардовања Ирана како би се спречио да произведе атомску бомбу, САД и западни савезници успоставили су контакте са Техераном.

Нетанијахуу је режим у Техерану „егзистенцијална претња”, Американцима нежељени, али неопходан партнер за стабилизацију прилика у Сирији као и у Ираку, посебно после драматичних успеха Исламске државе.

У круговима израелске деснице то се доживљава готово као издаја. Одговор је блокада преговарања са Палестинцима. Кери је 2013, после трогодишњег прекида, покушао да обнови преговоре, али је овог априла морао да потпише капитулацију.

Нетанијаху је својом репутацијом непоћудног савезника свакако допринео низбрдици америчко-израелске везе, али је ојачао сопствену статуру у земљи.

Биби, кукавица? Премијер који се хвали да је сломио либанске Хезболахе, палестински Хамас или светски тероризам свакако себе тако не доживљава. Нити то мисли већина израелских бирача који му, окрећући се десници, поклањају поверење.

Нисам зато уопште уверен у тачност увредљиве примедбе званичника Беле куће. Да је он „зечије срце” – да употребим пристојније поређење – у односу на обнову мировних преговора са Палестинцима, онда би се заиста могло говорити о недостатку храбрости.

Нетанијаху се, међутим, описује као човек који, зарад свог опстанка на власти, није показао довољно борбености. Што је већ проблематично јер је довољно сетити се крваве офанзиве на појас Газе који се у августу завршио погибијом више од 2.000 Палестинаца, махом цивила.

Као такав, Нетанијаху је добио комплимент који ће умешно знати да употреби у новој изборној кампањи и позиционирању себе као неприкосновеног лидера деснице. Премијера који је у стању да се супротстави „непријатељски” настројеној америчкој администрацији израелска десница ће славити.

Пре ће бити, како констатује „Харец”, да недостатак храбрости карактерише Барака Обаму. Нетанијаху је оно што јесте, али Обама му је допустио да продужи окупацију и интензивну градњу јеврејских насеља која константно смањује територију будуће палестинске државе која би требало да буде у границама пре јунског рата 1967. Обама толерише Нетанијахуове смртне ударце мировном процесу.

„Уколико (америчка) администрација жели да пуца – мора да пуца, не да прича”, пише угледни коментатор Гидеон Леви. „После шест година подршке Нетанијахуовој влади новцем, у УН и испорукама оружја, има нечег патетичног чак и отежавајућег поводом увреда које са бацају на Нетанијахуа. Оне изгледају више као его игра него политика.”

На почетку свог првог мандата Обама је обећавао да ће „новим почетком” извући Блиски исток из најдуже кризе савременог света – израелско-палестинске. На половини свог другог и последњег мандата, та обећања су покопана у песку региона. Остале су ипак још две године надања.

Следи сукоб уколико буде постигнут договор са Ираном, а САД би наредне године могле да одустану од дипломатске заштите Израела у УН.

Недавно шведско признавање палестинске државе, прво те врсте са Запада, зато делује не само као опомена израелској десничарској влади већ и Американцима, који фактички толеришу погубни статус кво палестинског проблема. Зато шведска министарка иностраних послова каже да признање није „преурањено” – како тврди Вашингтон – већ можда закаснело.