Путинова моћ и Обамина немоћ

Амерички магазин „Форбс”, чувен као педантни евидентичар светских милијардера, саставља и листу „најмоћнијих људи света”. У последње две године, она је постала игралиште за дерби између председника САД и председника Русије, а прошле недеље је објављено да је Владимир Путин однео другу узастопну победу над Бараком Обамом.

Путин је дакле учврстио свој имиџ „најмоћнијег човека света”, али су критеријуми и резултат гласања уредника „Форбса” овога пута, више него прошле године, изазвали дилему ко је заиста моћнији: да ли неспорни лидер бивше суперсиле, који чврсто контролише све у својој земљи безмало већ 15 година, или председник највеће светске силе чије су руке спутане Уставом којим је власт устројена тако да буде „брана против тираније”, да се њене гране међусобно ограничавају и контролишу и мукотрпно граде консензус на сваком политичком раскршћу.

Критеријуми „Форбса” за састављање ове листе (на којој је овога пута, од 72 личности – 17 шефова држава, 39 менаџера, седам милијардера и осталих), били су у којој мери ти моћници утичу на своје суграђане и на глобалне токове, каквим финансијским и другим ресурсима располажу, у којим све областима показују своју моћ и на крају, колико је користе.

Имали су свакако у виду и суштинску природу моћи, која је, по једном од најцитиранијих социолога, Максу Веберу, нечија могућност да контролише људе, догађаје и ресурсе, да постигне да се догоди оно што жели да се догоди, упркос препрекама, противљењу и отпору.

По нешто детаљнијој дефиницији (Мануел Кастелс), моћ је „релациони капацитет” који неком друштвеном актеру омогућава да утиче на одлуке других друштвених актера, у складу са сопственом вољом, интересима и вредностима.

Како у ове оквире пристају слике Путина и Обаме?

Руски председник је несумњиво ефикаснији у наметању своје воље у Русији: његова је тамо прва и последња. И тамо је додуше политички систем утемељен на институцијама и изборима по демократским правилима, али јаз између нормативног и стварног је, за разлику од Обамине Америке, зјапећи. У Русији, институције су подређене личности, у САД личност мора да се уклопи у институције.

Русија је територијално 1,8 пута већа од Америке, али је њена економија око седам пута мања (САД имају 319 милиона становника, Русија 142,5). Руска привреда је статична, превише зависна од извоза енергената, америчка динамична, иновативна и свестрана (са доларом који је светска валута).

Иако имају приближно изједначене нуклеарне арсенале, америчка војна снага је несумњиво већа, не само мерено сопственим потенцијалима, већ и великом мрежом савезника (НАТО и неколико регионалних пактова). Америчка доминација у светским пословима је неспорна, мада њена апсолутна премоћ не подразумева и свемоћ, што се види и голим оком.

Утисак Путинове моћи појачан је у последње време његовом улогом предводника глобалне антиамеричке коалиције и домаћом популарношћу (која је двоструко већа од Обамине). Али како руски вођа пролази на правом тесту моћи: да постиже оно што жели?

На списку његових жеља свакако су јачање Евроазијске уније као пандана ЕУ, затим обуздавање америчке моћи, поготово у регионима у којима има највеће интересе (Блиски исток), заустављање ширења НАТО-а, обнова статуса Русије као кључне силе у међународном поретку...

Гледано кроз призму догађаја у Украјини, у којима се преламају неке од наведених амбиција, Путин је на први поглед показао руску снагу, али и наметнуо дилему није ли тиме уствари замаскирао руске слабости. Остварио је неколико тактичких победа (анексија Крима, дестабилизација великог суседа), али се може аргументовати и да је трасирао пут стратешког пораза.

Тешко је наиме замислити повратак Украјине у Евроазијску унију, која без украјинског тржишта од 46 милиона становника нема баш много смисла. Незамислив је, управо због Крима, и повратак Украјине у сферу руског утицаја.

Путин је успео да саботира неке америчке циљеве на Блиском истоку, пре свега у Сирији, али крајњи исход тога, јачање џихадистичког фундаментализма, претња је и Русији. Москви не иде у корист ни то што је украјинска криза збила дотле расклимане редове НАТО савеза и што је ракетна одбрана Европе поново приоритет.

Сукоб са Западом око Украјине подрива и руску економију: из земље је већ побегло око сто милијарди долара капитала, а криза је убрзала америчко окретање ка извозу нафте и гаса, чиме је Русија добила недобродошлу конкуренцију. Падајуће цене нафте, које не уређује само невидљива рука тржишта, него и она видљива политике, Москви доносе и фискалне недаће. Све у свему, салдо је јачање Русије као реметилачког фактора светског поретка и њено слабљење као конструктивног глобалног актера, што је до пре неколико година заиста и била (узгредни детаљ: анексија Крима срушила је њен имиџ бранитеља принципа неповредивости националних суверенитета).

Као што се све не може купити новцем (због чега Обама није аутоматски најмоћнији), тако се ни све не може постићи тврдом силом. Важна је и она мека, која не иде у прилог победнику овогодишњег меча светских моћника. Али, пошто је кључни тест сваке политике како људи живе, можда је права мера Путинове и Обамине моћи садржана у одговору на једноставно питање: где би сте, у потрази за бољим животом, емигрирали – у Русију или Америку?