Коначан одлазак Сухарта

Индонезија се јуче коначно опростила од „оца нације” и „савршеног злочинца”, генерала Сухарта (88) који је највећом муслиманском нацијом света владао 32 године. На последњем испраћају, уз највише државне почасти, учествовала је политичка елита земље са председником Сусило Баманг Јодојоноом на челу, али и угледним државницима из региона. Погребну поворку до породичног маузолеја на централној Јави испратило је и на десетине хиљада Индонежена, јавиле су агенције.

Сухарто је преминуо у недељу, у елитној болници Џакарте, у којој је боравио од 4. јануара, после драматичног погоршања његовог здравља. Званични узрок смрти је „вишеструко отказивање органа”.

Спектакуларна сахрана, седмодневна национална жалост, али и простор који су Сухартовој смрти посветили светски медији, скренули су пажњу на личност која је обележила историју југоисточне Азије у другој половини 20. века. Сухарто је, наиме, и после смрти подједнако контроверзан као што је био и за живота: истовремено је слављен као лидер који је Индонезији донео политичку стабилност и постојани економски раст и осуђиван као окрутни диктатор и један од најкорумпиранијих политичара света.

Његов долазак на власт у марту 1966 – и повлачење у мају 1998 – још нису довољно разјашњени. Први чин је још једна од мистерија хладноратовске ере и значајна азијска епизода у историји америчког „обуздавања” експанзије комунизма. Други је био за нијансу транспарентнији – Сухартово одлазак у економском и политичком хаосу који је 1998. захватио Индонезију, као рефлексија економске кризе која је претходне године погодила цео регион – изгледао је као једини начин да се спречи потпуни колапс. У сваком случају, Сухарто је истину о два најважнија догађаја у својој каријери однео у гроб.

Као генерал-мајор који командује стратешким резервама, он из анонимности излази у време кад је до данас још сасвим нерасветљено убиство шесторице генерала у септембру 1965. уздрмало положај Сукарна, првог индонежанског председника, који у тим годинама отворено флертује с Кином и ослања се на Комунистичку партију Индонезије, тада највећу КП после совјетске и кинеске. Иако је био у армијском врху, Сухарто се из неких разлога није нашао на списку отетих и ликвидираних генерала, али се потом ставио на чело армије и организовао погром који је чак и ЦИА у једном свом званичном извештају назвала „највећим масовним убиством у 20. веку”. Тек накнадно ће се открити да су америчке дипломате тих дана у Џакарти војсци предале свој списак од око 5.000 комуниста и њихових симпатизера, али то је друга прича.

Процена је да је у антикомунистичкој чистки убијено између 500.000 и милион људи, махом етничких Кинеза. Сукарно је у марту био принуђен да већину овлашћења пренесе на Сухарта, који је комплетну власт званично преузео тек 1968.

То је време кад Америка почиње да се заглављује у Вијетнаму, па Вашингтон оберучке прихвата генерала који постаје антикомунистички бастион у региону. Добиће издашну економску и војну помоћ, која ће му омогућити да готово банкротирану земљу изведе на пут економског опоравка. Проглашава „нови поредак” – западни инвеститори хрле ка индонежанским природним богатствима, док западне демократије жмуре пред бруталним кршењем људских права и злочинима специјалних јединица армије који подједнако брутално ликвидирају ситне криминалце и политички неподобне.

Економија, међутим, расте: за Сухартове 32 године доходак по глави становника у земљи која данас има 235 милиона становника (и око 300 етничких група које говоре 250 језика, расутих на 17.000 острва у архипелагу који је дуг 5.600 километара) – расте са 50 на 500 долара. У јавним наступима, генерал председник увек подсећа на своје скромно порекло, али не крије слабост према супрузи и шесторо деце (три сина и три ћерке), који ће, на различите начине, присвојити богатство које се процењује на око 35 милијарди долара. На листи најкорумпиранијих лидера коју су сачинили УН и Светска банка, Сухарто је на месту број један.

Кад је, после жестоких, пре свега студентских, протеста 1998. био принуђен да се повуче, против њега је покренуто мноштво судских процеса, али ниједан није окончан – од гоњења се и званично одустало почетком ове године, с образложењем да је исувише болестан да би издржао суђење. Један од синова је, додуше, издржао пет од 15 година затвора, али на томе се стало.

Последњих десет година Сухарто је живео повучено. Дао је само један интервју, и то крајем прошле године, када је пред Врховним судом Индонезије добио спор против америчког магазина „Тајм” и одштету од 106 милиона долара, јер је судски оповргао констатацију новинара да је присвојио 15 милијарди долара.

Једна од његових ћерки је јуче, приликом сахране, земљаке позвала да му опросте. Садашњи демократски изабран председник назвао га је „једним од најбољих синова Индонезије”. Коначну пресуду ће ипак, једног дана, дати историја.