Фатка или патка

Пре нешто више од две године Удружење банака Србије обратило ми се неформалним захтевом, питањем – Да ли бих дозволио изношење личних података њихових клијената у САД у циљу сарадње на реализацији ФАТКА? Односило се на овлашћење повереника утврђено чланом 53. Закона о заштити података о личности (ЖПЛ), односно на то да се подаци о личности (осим у државе чланице Конвенције 108 СЕ) могу износити само уз дозволу повереника за заштиту података о личности.

Мој одговор је наравно био негативан. Ствар је у томе да се пре упуштања у било какав поступак издавања дозволе мора утврдити да постоји ваљан правни основ за изношење података из земље. Ваљан правни основ могу бити или сагласност лица о чијим подацима се ради или одредба неког закона. У том смислу упутио сам Удружење банака на владу, односно Министарство финансија. Рекли су ми да ће то учинити, и знам да јесу, али било каквих накнадних информација дуго није било.

Онда сам, отприлике годину дана после, добио писмо Министарства финансија у коме траже мишљење повереника у односу „на иницијативу Удружења банака Србије и појединих пословних банака, да се прописи Републике Србије ускладе са прописом Сједињених Америчких Држава под називом Закон о усаглашености пореза на иностране трансакције (ФАТКА).”

Одговорио сам да је „усклађивање прописа РС с прописима других држава” увек претходно ствар политичке одлуке, што није ствар повереника већ министарства и владе. И, наравно, додао да једини ваљан правни начин за реализацију такве евентуалне одлуке представља закључивање међународног уговора између Републике Србије и Сједињених Америчких Држава. Такав међународни уговор требало би законом да ратификује Народна скупштина и тај закон би, као део унутрашњег правног поретка Републике Србије, представљао ваљан правни основ за обраду података о личности, у смислу одредби члана 42. Устава и члана 8. ЖПЛ. Након што сам доставио мишљење, опет „затишје”.

Онда, опет отприлике годину дана после у медијима експлодира вест о томе да све банке врше обраду података својих клијената који имају неку везу са САД, ради достављања тих података америчким властима у циљу реализације ФАТКА. Мотивисан тим, као и једним бројим индивидуалних пријава које сам добио, покренуо сам поступак надзора у свим пословним банкама у Србији. Утврђено је да од 29 банака њих 14 врше поменуту обраду података о личности, али да се та „сарадња” у свим случајевима огледа само у утврђивању чињенице да ли је клијент порески обвезник САД, а без изношења података о личности из Републике Србије. Повереник је свим тим банкама упутио упозорење да за наведену обраду података у условима непостојања потписаног и ратификованог ФАТКА споразума нема ни ваљаног правног основа, ни сврхе, те, посебно, да би изношење личних података из земље представљало озбиљан, кажњив прекршај утврђен чл. 57 ЖПЛ-а.

На тај начин, што се тиче јавности, ово питање је, до даљњег, апсолвирано. Међутим, ако не у јавности, у финансијским, банкарским круговима наставило је да „тиња” друго, такође важно питање. Да ли је неко из српске власти, макар и на проблематичан, правно некоректан начин створио за нашу земљу и наше банке „обавезу” да податке о клијентима који имају некакве финансијске везе са САД достављају органима те земље?

Конкретно, ради се о томе да је ранији министар финансија Лазар Крстић, непосредно пред одлазак, потписао и упутио писмо у коме потврђује да ће Република Србија, по потреби да финализује и потпише закључно са 31. децембром 2014. године ФАТКА споразум. Више од тога, у другом ставу, министар изражава сагласност да и пре потписивања споразума Србија буде укључена на листу јурисдикција који воде Министарство финансија и пореска служба САД.

И онда, тим поводом медијска експлозија. У „добром”, уобичајеном маниру појављују се наслови типа „Крстић продао личне податке грађана Американцима”. Отвара се „расправа” – катастрофа или спин, истина или новинарска патка. „Расправа” у којој ни „оптужба” ни „одбрана” дијалог не жели да види као нешто више од два монолога.

Крстић, наравно, није продао никакве личне податке. Али, потез који је повукао у контексту нормалног, очекиваног односа према овом проблему може бити, односно јесте, најблаже речено, контроверзан.

Први став његовог писма је заправо „изјава о намерама” и сам по себи не би требао да је проблематичан. Односно, могао би то бити само ако је реч о самоиницијативном потезу који за подлогу нема одлуку владе. Може бити индикативно да, бар за сада, такву одлуку још нико није видео нити је о њој јавност званично обавештена ни у време кад ју је требало донети ни касније. С тим у вези био сам врло изненађен кад ми је актуелни министар Вујовић рекао да не зна за постојање Крстићевог писма и тражио од мене да му доставим копију, што сам наравно учинио.

У сваком случају много већи проблем је други став писма, у коме, независно од закључивања уговора, министар „изражава сагласност да Република Србија буде укључена на листу јурисдикција које воде Министарство финансија и пореска служба САД... „Шта стварно значи ова формулација? Да ли би то чак и аутор писма могао да објасни? Овај други став писма извесно је најозбиљнији аргумент у прилог „оптужбе”.

Наравно, вреди се осврнути и на неке од „инспиративнијих” аргумената „одбране”.

„Само је потписао уговор по одлуци владе”. Није потписао уговор, већ „потврду”, а за одлуку владе није најјасније да постоји. Уосталом и када би постојала она би морала да нам да одговор на питање коју од више варијанти ФАТКА је влада „прихватила”.

„То се ’нас’ не тиче, то важи само за Американце.” Први, начелан проблем је то што свака пристојна земља инсистира на принципу територијалне примене својих закона. Гаранције људских права које нуди односе се на све, а не само на „нас”. И од тих гаранција се може одступити искључиво на начин предвиђен нашим Уставом. Уз то, ако неког „начелни” аргументи не занимају постоји и практични, јер ФАТКА „они”, Американци су и наши држављани уколико имају двојно држављанство САД, затим лица која имају зелени картон и коначно, лица која имају „значајнију” финансијску, односно привредну везу са САД.

Па сви су то већ потписали. Можда нису сви, али је истина да је велики број држава већ потписао и ратификовао ФАТКА или се припрема да то учини. И то само по себи може бити стимулативан аргумент за наше надлежне власти. Али проблем је што то, ако желе, требају и морају да ураде на начин који је у складу са самопоштовањем, дакле у складу са сопственим Уставом и законима. Наши закони не могу се и не смеју мењати „министарским потврдама”.

Пре неколико дана, на питање новинара, Министарство финансија је одговорило: „Предвиђено је да у наредном периоду отпочну преговори са представницима САД о питањима усклађивања текстова, начину имплементације ФАТКА прописа и коначном потписивању Споразума.” Али, прича траје већ годинама, а до 31. децембра из Крстићевог писма остало је месец и по дана. Јако мало, поготово ако се знају све формалности потребне да би се закључио и ратификовао један међународни уговор. И зато је све реалније питање да ли ће, због непоштовања „обавезе” коју је Министарство финансија преузело, банке у Србији бити изложене озбиљним проблемима у пословним трансакцијама са САД, укључујући и могућност да оне и њихови клијенти буду изложени примени посебних пореза.

И, ништа мање важно, хоће ли се Србија још једном показати као неозбиљан партнер у међународним односима?

И једно и друго, разуме се, могло се и морало избећи.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности