На Истоку ништа ново

Очекивао сам се да ће се руски Фонд стратешке културе огласити преко главне уреднице портала на српском, али додељена ми је полемика са доцентом реченог Фонда, ваљда као потреба да се рејтинг мојих аргумената спусти испод нивоа поменуте историчарке, Ање Филимонове.

Товариш Чворовић ми, по упутствима свог презимењака из „Балканског шпијуна”, приписује „отрцане стереотипе западне русофобије”. Не правим питање. Ми јесмо експоненти две различите школе мишљења. Ја самофинансирајуће, доцент за стипендију из иностранства.

Остајем при уверењу да пројекат Владимира Путина о евроазијским интеграцијама можда може да понуди перспективу неким некадашњим совјетским државама Централне Азије, али не и Србији која сопствену будућност види на западу континента. Барем тако нам овде кажу.

Када се Србији, на набусит начин другарице Филимонове, нуди да заборави ЕУ и окрене се Истоку уз златоуста обећања њеног просперитета, онда то јесте брежњевљевска „хладноратовска провокација” са мени (не)познате адресе из Москве, а сада познате адресе Фонда из Београда.

Лично ми је доста Србије подељене на „прозападну” и „происточну”. Припадам мањини која се залаже да ова земља препозна сопствене интересе у свету у коме живимо. Али, то што будућност видим у Европској унији, а не у Евроазијској унији товариша Чворовића очигледно нервира. Што разумем. Разни доценти у цивилу задужени су да лобирају не само испред својих шефова, већ и Фонда који је и основан да блокира таква опредељења.

Када ме, не би ли ми огадио САД, подсећа на Хитлерове генерале који су касније радили у ЦИА, сложићу се да је политика кварна дисциплина. Беше некад и споразум Молотов–Рибентроп. Ако се добро сећам. Владимир Путин је пре пет година говорио да је тај споразум „неморалан”. Сада га брани.

Какав је то „неутралац” товариш Чворовић када хвали изборе на истоку Украјине које највећи део света не признаје. Па ни Србија. Не рачунам неке овдашње „мин њет” проверене „посматраче” које је Москва платила да тамо дају атест легитимитета изборима – и тако правдају путне трошкове и дневнице.

На Чворовићу је да се бори за мишљење које су му доделили, али зар није у стању да прећути када се неко с њим не слаже. Биће да се држи става да постоје две врсте мишљења: његово и – погрешно.

За крај само да побијем једну малициозну Чворовићеву тврдњу: да „сопствено” опредељење Србије на путу ка ЕУ подразумева да је наш „прворазредни непријатељ” Русија. Гледа ли он телевизију? Чита ли новине? Требало би да размонтира ту јефтину замку.

Товариш Чворовић очигледно живи у свету дрвених адвоката који на доцентском нивоу бране ону руску политику која успешније регрутује противнике него колонијалне савезнике. Догматски начин на који реагује најснажнији је аргумент који ми иде у корист. Хвала му велико.