Нобеловка која бледи

Изненађујућа фотографија руковања нобеловке Оун Сан Су Ћи и Тјен Сеина, председника Мјанмара и њихов заједнички улазак у салу где се одржао историјски први икад заказани састанак власти и опозиције, могли би да наговесте да се политички живот у овој (уз Северну Кореју), доскора најизолованијој земљи света, са 60 милиона становника – мења.

Али и да се мења Оун Сан Су Ћи, некадашњи симбол доследног ненасилног отпора официрској диктатури у Мјанмару.

С једне стране сели су представници бруталне војне власти који су тек скоро скинули униформе да би победили на „слободним” изборима као Уједињена партија солидарности и развоја (УСДП), а са друге – Су Ћи (69), предводница опозиционе Националне лиге за демократију (НЛД), и још неколико мањих партија и заступника етничких група, којих, иначе, у Мјанмару има више од 130.

Тема разговора била је припрема за изборе 2015 – али уз обавезно истицање да стабилност и јединство мора да претходе демократији, што је у бурманским политичким круговима обавезна мантра још од осамостаљивања 1948.

После пуча 1962, војска је држала власт најпре у форми револуционарног „бурманског пута ка социјализму”, а потом као сурови једнопартијски репресивно-националистички режим. Тек 1990. одржани су избори на којима је 59 одсто гласова освојила Су Ћи и њен НЛД, али генерали, међутим, нису признали ту победу. Штавише, следио је тешки прогон и крвави обрачун с политичким активистима који су се противили хунти, а сама Су Ћи, иако се залагала за мирно противљење режиму, држана је више од 15 година у кућном притвору.

Међународна заједница реаговала је на стање у Мјанмару санкцијама и блокадом, одржавајући стални, али слабо успешан притисак на војну владу, да би коначно 2003. била објављена Мапа пута ка демократији, која подразумева нови устав, обнову рада партија и нове опште изборе. Аутор тог плана и тадашњи премијер Кин Њунт, међутим, убрзо је смењен и осуђен на 44 године робије.

У међувремену, Су Ћи, коју је преко медија више познавао свет него њени сународници, стекла је вишедеценијским принципијелним отпором војном режиму, звање „демократске иконе” и углед сличан Гандију, далај-лами и Мандели. Добила је Нобелову награду за мир, награду „Сахаров”, Златну медаљу части Америчког конгреса, немачко признање „Вили Брант” и многобројне друге почасти.

После избора 2010, на којима НЛД није учествовао, а УСДП је освојио 80 одсто гласова, чему се прибраја и подршка четвртине посланика које у парламент директно именује војска, изгледало је да се ради само о минорним променама.

Али, генерали су попуштали; на допунским изборима 2012. године, НЛД је ипак успео да уђе у скупштину и Су Ћи је први пут добила прилику да критике влади упућује под заштитом мандата који су јој поверили бирачи, а и да најави кандидатуру за председника републике.

Истовремено, међутим, Оун Сан Су Ћи, као следбеница теравада будизма за који се сматра да одбацује било какво насиље и трага за духовним препородом, умногоме изненађује јавност другачијим речима и поступцима.

„Нисам против насиља из моралних разлога, већ из политичких и практичних”, рекла је примајући једну од награда.

Су Ћи се, наиме, променила и како се све чешће указује – не диже глас против националистичке „бурманизације” – геноцида исламских мањина, против покоља и спаљивања села у којима живи становништво небурманског порекла, против терора које милитантни будисти спроводе за ликвидацију иновераца, против системске државне корупције и скоро легализоване трговине дрогом, против тешке и масовне беде, бесмислених враџбина и официјелне астрологије и нумерологије.

Она се – да ли за чудо? – споразумева управо са актерима тих поступака – са својим непријатељима из војске.

Иначе, просечна старост чланова извршног комитета странке НЛД, којој је Су Ћи на челу као неприкосновени ауторитарни лидер, износи 64 године, док просечан становник Мјанмара има само 27 година. Очекивати је зато да млади више траже и боље разумеју свет који се мењао док је Су Ћи била у кућном притвору, који је – узгред буди речено – био изразито комфоран, ако не и луксузан.

Такође, критику трпи и њено залагање само за истраживање чињеница из ранијих режима, „ради утврђивања одговорности, а не одмазде” и противљење суђењима за почињене државне злочине, јер би, како сад верује, инсистирање на казнама само продужило владавину војске. Неопходни су, каже Су Ћи, договори и компромиси и пре свега се мора наћи начин за помирење.

С друге стране, њени противници традиционалисти замерају јој што је била удата за Енглеза, што њена деца живе у Лондону и имају британско држављанство, а то је, према уставу, препрека да се кандидује за председника следеће године.

Но, започета сарадња са војском и све бољи односи с владом вероватно ће омогућити уставне измене, тако да би Оун Сан Су Ћи можда могла да после деценијске борбе против генералске хунте постане председница републике.