Блокада и тирада

Студентска блокада Филозофског факултета улази у шесту недељу. Блокадери су непоколебљиви, упркос умору и стресу услед притисака, у које спада и прљава кампања коју води њихов факултет, место на којем сваке године остављају огромне суме новца у замену за образовање, које је у време када је генерација њихових родитеља студирала било бесплатно.

Један вид притисака је и онај где се разне умне главеналазе позване да са материјално обезбеђених пиједестала куде студенте због недовољне количине идеала у захтевима. Тако се Чедомир Антић, доцент Филозофског и учесник студентских протеста деведесетих, нашао позван да напише тираду у којој блокаду карактерише као протест „испод просечних студената, кандидата за будуће транзиционе губитнике”, који постављају захтеве „за неким додатним правима, олакшавањем студирања или смањењем неких од материјалних давања”. Насупрот њима, помиње своју генерацију која се „подигла да одбрани демократске изборе, универзитетске слободе и национално достојанство.”

Чак и ако прихватимо романтично виђење студентских протеста деведесетих; ако заборавимо да се иза „демократских избора” крила одбрана интереса искварене опозиције, а иза одбране „националног достојанства” одбрана интереса агресивних национализама светских сила, које су упумпавале новац у организације попут Отпора; када бисмо здраво за готово узели национал-академске идеале његове генерације, свеједно бисмо морали истаћи да су студенти у то доба имали услове студирања какве студенти данас могу само да сањају –релативно безбедна буџетска места или барем суфинансирајући статус. Они су могли да лебде по висинама јер су приликом слетања на својим факултетима имали већ доступне ствари заделић којихсе боре студенти данас.У том лебдењу су били понесени шареним лажама „националног интереса” и „европејства”, зарад којих су подржали неолибералну опозицију и допринелистварању садашње ситуације у образовању, здравству,привреди.

Можемо полемисати о томе да ли су захтеви студентског протеста уски илинесрећно срочени. Крајњу реч у тој полемици имаће сами студенти. Оно што јејасно свакоме ко је свестан стварности јесте да су егзистенцијални и академски проблеми студената још један симптом суноврата животног стандарда већине становништва погођеног антицивилизацијским процесом који се назива транзицијом. Стога је борба за њихово решавање уједно борба против тог процеса, ма колико она била можда неспретно артикулисана. Као таква, она је у општем интересу.

Блокадери себоре за хлеб за данас и сутра. Страни су им „национални” циљеви јер осећају да многи који говоре о националним, мисле на приватне интересе. Они не глуме геополитичке „трустове мозгова”, не заносе се офуцаним фразама о „демократији”, „традицији”, „Српству”, „Европи”. Њих не прате донације, ни подршка политичких странака. Они се након победе не надају функцијама – у идеалном случају, нормално ће наставити студирање, уз минимум побољшања. Зато је борба данашњих студената зрелија, пожртвованија и поштенија од борбе Антићеве генерације.

Антићу сметају „кандидати за губитнике транзиције”. Данашњим студентима транзиција није ни игра, ни коцка, па да говоре о победницима и губитницима. Њима је транзиција сурова стварност, која свакодневно притиска њих и њихове родитеље. И Антић и данашњи студенти памте „паметне и способне гладнице”, које одају погледи, „живи, грамзиви, на сваку наивну честитост подсмешљиви”. Антић те погледе памти у лицима тадашњих студената.Данашњи студенти их гледају у лицима професора.

Дипломирани филозоф, просветни радник, учесник студентских протеста 2006–2011.