Blokada i tirada

Studentska blokada Filozofskog fakulteta ulazi u šestu nedelju. Blokaderi su nepokolebljivi, uprkos umoru i stresu usled pritisaka, u koje spada i prljava kampanja koju vodi njihov fakultet, mesto na kojem svake godine ostavljaju ogromne sume novca u zamenu za obrazovanje, koje je u vreme kada je generacija njihovih roditelja studirala bilo besplatno.

Jedan vid pritisaka je i onaj gde se razne umne glavenalaze pozvane da sa materijalno obezbeđenih pijedestala kude studente zbog nedovoljne količine ideala u zahtevima. Tako se Čedomir Antić, docent Filozofskog i učesnik studentskih protesta devedesetih, našao pozvan da napiše tiradu u kojoj blokadu karakteriše kao protest „ispod prosečnih studenata, kandidata za buduće tranzicione gubitnike”, koji postavljaju zahteve „za nekim dodatnim pravima, olakšavanjem studiranja ili smanjenjem nekih od materijalnih davanja”. Nasuprot njima, pominje svoju generaciju koja se „podigla da odbrani demokratske izbore, univerzitetske slobode i nacionalno dostojanstvo.”

Čak i ako prihvatimo romantično viđenje studentskih protesta devedesetih; ako zaboravimo da se iza „demokratskih izbora” krila odbrana interesa iskvarene opozicije, a iza odbrane „nacionalnog dostojanstva” odbrana interesa agresivnih nacionalizama svetskih sila, koje su upumpavale novac u organizacije poput Otpora; kada bismo zdravo za gotovo uzeli nacional-akademske ideale njegove generacije, svejedno bismo morali istaći da su studenti u to doba imali uslove studiranja kakve studenti danas mogu samo da sanjaju –relativno bezbedna budžetska mesta ili barem sufinansirajući status. Oni su mogli da lebde po visinama jer su prilikom sletanja na svojim fakultetima imali već dostupne stvari zadelić kojihse bore studenti danas.U tom lebdenju su bili poneseni šarenim lažama „nacionalnog interesa” i „evropejstva”, zarad kojih su podržali neoliberalnu opoziciju i doprinelistvaranju sadašnje situacije u obrazovanju, zdravstvu,privredi.

Možemo polemisati o tome da li su zahtevi studentskog protesta uski ilinesrećno sročeni. Krajnju reč u toj polemici imaće sami studenti. Ono što jejasno svakome ko je svestan stvarnosti jeste da su egzistencijalni i akademski problemi studenata još jedan simptom sunovrata životnog standarda većine stanovništva pogođenog anticivilizacijskim procesom koji se naziva tranzicijom. Stoga je borba za njihovo rešavanje ujedno borba protiv tog procesa, ma koliko ona bila možda nespretno artikulisana. Kao takva, ona je u opštem interesu.

Blokaderi sebore za hleb za danas i sutra. Strani su im „nacionalni” ciljevi jer osećaju da mnogi koji govore o nacionalnim, misle na privatne interese. Oni ne glume geopolitičke „trustove mozgova”, ne zanose se ofucanim frazama o „demokratiji”, „tradiciji”, „Srpstvu”, „Evropi”. Njih ne prate donacije, ni podrška političkih stranaka. Oni se nakon pobede ne nadaju funkcijama – u idealnom slučaju, normalno će nastaviti studiranje, uz minimum poboljšanja. Zato je borba današnjih studenata zrelija, požrtvovanija i poštenija od borbe Antićeve generacije.

Antiću smetaju „kandidati za gubitnike tranzicije”. Današnjim studentima tranzicija nije ni igra, ni kocka, pa da govore o pobednicima i gubitnicima. Njima je tranzicija surova stvarnost, koja svakodnevno pritiska njih i njihove roditelje. I Antić i današnji studenti pamte „pametne i sposobne gladnice”, koje odaju pogledi, „živi, gramzivi, na svaku naivnu čestitost podsmešljivi”. Antić te poglede pamti u licima tadašnjih studenata.Današnji studenti ih gledaju u licima profesora.

Diplomirani filozof, prosvetni radnik, učesnik studentskih protesta 2006–2011.