Безакоње не воли законитост

Адвокати Србије улегоше у крупне речи са Владом Србије у погледу плаћања пореза и Закона о јавним бележницима.

Није спорно да за ово време адвокатског протеста не функционише судска власт, нити се било шта ради у тзв. притворским предметима. Притвореници су маргинализовани, скрајнути, заборављени до непостојања, мада их само у Истражном затвору у Београду има око 1.800, у Нишу, Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Сремској Митровици, Панчеву, Шапцу, Ваљеву, Пожаревцу, Крагујевцу, Врању, Пироту има их у импозантном и респектабилном броју од око 2.000. Ако се овај укупни број од 4.000 притвореника у Београду и тзв. унутрашњости помножи с просечним бројем од пет чланова њихових породица, онда добијамо један застрашујући број од око 20.000 људи чија су основна људска права и грађанске слободе згажене и погажене.

Конкретно, Универзална декларација о људским правима предвиђа и гарантује, чланом 8 и чланом 10, свим оптуженим лицима: „Свако има потпуно једнако право на правично, јавно суђење пред независним и непристрасним судом који ће одлучити о његовим правима и обавезама и о основаности сваке кривичне оптужбе против њега.“

И Међународни пакт о грађанским и политичким правима предвиђа и гарантује, чланом 14 став 1, исто оно што се гарантује Универзалном декларацијом о људским правима, с тим што се у његовом члану 14 став 3, тачке а) и ц), регулише питање најбржег могућег поступања јемчећи: „да буде у најкраћем року, подробно и на језику који разуме...; да му буде суђено без непотребног одуговлачења”.

Коначно, Конвенција за заштиту људских права и основних слобода, чланом 6 став 1 и став 3, тачка а), предвиђа и гарантује свакоме ко је оптужен за кривично дело „да у најкраћем могућем року... буде обавештен о природи и разлозима за оптужбу против њега“.

Ако је тако, а јесте, произилази да овај адвокатски протест не може до непостојања игнорисати овај темпорални аспект права оптужених лица на њихову реализацију, материјализацију и остварење правичног, законитог и брзог суђења. Ако се игнорише овај темпорални аспект загарантованих основних људских, грађанских и политичких права онда грађанин није више грађанин, него зомби; друштво више није друштво, него животињска фарма; живот више није живот, него борба за опстанак; закони више не постоје као максиме које делују на исти начин према свима, него се претварају у самовољу лажи, насиља и експлоатације; не постоји више друштвени ордо, или, ред, него постоји шигаљовски хаос; не постоји више Суд Закона него искључиво постоји Суд Потребе.

У притворским предметима не постоји нити може постојати вечност, него само и једино временитост као израз пролазности; не постоји бесмртност, која постоји у метафизичком свету, него смртност која искључиво царује у тзв. материјално-соматско-физичком свету.

Служба закона је велика Служа!

Наравно, то није лако остварити, реализовати и материјализовати имајући у виду да је још Платон дозволио у држави лаж, Макијавели је дозволио злочин, док је Жорж Сорел дозволио насиље.

Зато адвокатска делатност служи Закону, а не идолу имања и целисходности! Ако су „судије очи Божије“, онда су адвокати заштитници закона.

Овај адвокатски протест је остварио онај суштински део својих истакнутих захтева, с тим што се о закону о јавним бележницима може водити расправа у вези са неким његовим појединостима. хтети све остварити што је истакнуто у адвокатским захтевима, то је највеће осећање љубави према овој делатности.

Но, то не значи да треба заборавити оних 4.000 притворених људи и још четири пута више чланова њихових породица који су тешко повређени у својим основним људским, грађанским и политичким правима за ово време од скоро пет месеци, пошто су годишњи одмори трајали око 2,5 месеца.

Овај егзактни податак треба да представља архимедову тачку закључка адвокатске коморе Србије да дозволихитно рад у тзв. притворским предметима, с обзиром на то да неће такав рад ни промилно негативно утицати на потпуну реализацију истакнутих захтева, док ће сигурно допринети снажној афирмацији принципа законитости.

Добро се зна да iustic mort, или судско убиство, наступа када се било које оптужено лице осуди без доказа. овакви случајеви противзаконитих осуда дешавају се када се не поштује претпоставка невиности, која имплицира онај суштаствени космички захтев да је боље хиљаду кривих ослободити него једног невиног осудити.

У овом контексту посматрано, произилази да су притвореници србије тешке жртве адвокатског протеста, који је искључио могућност поступања и рада у тзв. притворским предметима. наиме, једно је питање веродостојности, оправданости и основаности адвокатских захтева, али је потпуно друго питање да ли је требало искључити могућност поступања и рада у тзв. притворским предметима. на овом питању не може да се изградити хамлетовска дилема, јер има слова која и правни слепац види.

Борба за ове адвокатске захтеве је основана и веродостојна, али уз ограничење овог протеста да се не спречава рад и поступање у тзв. притворским предметима.

Глас закона никада није био тиши, беспомоћнији, презренији, мањи, маргиналнији и безначајнији него што је у овом времену, па зато адвокатска делатност и те како мора да узме у обзир, поштује и реализује основна грађанска, политичка и људска права притвореника на овом српском државном простору.

Aдвокат