Bezakonje ne voli zakonitost

Advokati Srbije ulegoše u krupne reči sa Vladom Srbije u pogledu plaćanja poreza i Zakona o javnim beležnicima.

Nije sporno da za ovo vreme advokatskog protesta ne funkcioniše sudska vlast, niti se bilo šta radi u tzv. pritvorskim predmetima. Pritvorenici su marginalizovani, skrajnuti, zaboravljeni do nepostojanja, mada ih samo u Istražnom zatvoru u Beogradu ima oko 1.800, u Nišu, Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Šapcu, Valjevu, Požarevcu, Kragujevcu, Vranju, Pirotu ima ih u impozantnom i respektabilnom broju od oko 2.000. Ako se ovaj ukupni broj od 4.000 pritvorenika u Beogradu i tzv. unutrašnjosti pomnoži s prosečnim brojem od pet članova njihovih porodica, onda dobijamo jedan zastrašujući broj od oko 20.000 ljudi čija su osnovna ljudska prava i građanske slobode zgažene i pogažene.

Konkretno, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima predviđa i garantuje, članom 8 i članom 10, svim optuženim licima: „Svako ima potpuno jednako pravo na pravično, javno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji će odlučiti o njegovim pravima i obavezama i o osnovanosti svake krivične optužbe protiv njega.“

I Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima predviđa i garantuje, članom 14 stav 1, isto ono što se garantuje Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, s tim što se u njegovom članu 14 stav 3, tačke a) i c), reguliše pitanje najbržeg mogućeg postupanja jemčeći: „da bude u najkraćem roku, podrobno i na jeziku koji razume...; da mu bude suđeno bez nepotrebnog odugovlačenja”.

Konačno, Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, članom 6 stav 1 i stav 3, tačka a), predviđa i garantuje svakome ko je optužen za krivično delo „da u najkraćem mogućem roku... bude obavešten o prirodi i razlozima za optužbu protiv njega“.

Ako je tako, a jeste, proizilazi da ovaj advokatski protest ne može do nepostojanja ignorisati ovaj temporalni aspekt prava optuženih lica na njihovu realizaciju, materijalizaciju i ostvarenje pravičnog, zakonitog i brzog suđenja. Ako se ignoriše ovaj temporalni aspekt zagarantovanih osnovnih ljudskih, građanskih i političkih prava onda građanin nije više građanin, nego zombi; društvo više nije društvo, nego životinjska farma; život više nije život, nego borba za opstanak; zakoni više ne postoje kao maksime koje deluju na isti način prema svima, nego se pretvaraju u samovolju laži, nasilja i eksploatacije; ne postoji više društveni ordo, ili, red, nego postoji šigaljovski haos; ne postoji više Sud Zakona nego isključivo postoji Sud Potrebe.

U pritvorskim predmetima ne postoji niti može postojati večnost, nego samo i jedino vremenitost kao izraz prolaznosti; ne postoji besmrtnost, koja postoji u metafizičkom svetu, nego smrtnost koja isključivo caruje u tzv. materijalno-somatsko-fizičkom svetu.

Služba zakona je velika Služa!

Naravno, to nije lako ostvariti, realizovati i materijalizovati imajući u vidu da je još Platon dozvolio u državi laž, Makijaveli je dozvolio zločin, dok je Žorž Sorel dozvolio nasilje.

Zato advokatska delatnost služi Zakonu, a ne idolu imanja i celishodnosti! Ako su „sudije oči Božije“, onda su advokati zaštitnici zakona.

Ovaj advokatski protest je ostvario onaj suštinski deo svojih istaknutih zahteva, s tim što se o zakonu o javnim beležnicima može voditi rasprava u vezi sa nekim njegovim pojedinostima. hteti sve ostvariti što je istaknuto u advokatskim zahtevima, to je najveće osećanje ljubavi prema ovoj delatnosti.

No, to ne znači da treba zaboraviti onih 4.000 pritvorenih ljudi i još četiri puta više članova njihovih porodica koji su teško povređeni u svojim osnovnim ljudskim, građanskim i političkim pravima za ovo vreme od skoro pet meseci, pošto su godišnji odmori trajali oko 2,5 meseca.

Ovaj egzaktni podatak treba da predstavlja arhimedovu tačku zaključka advokatske komore Srbije da dozvolihitno rad u tzv. pritvorskim predmetima, s obzirom na to da neće takav rad ni promilno negativno uticati na potpunu realizaciju istaknutih zahteva, dok će sigurno doprineti snažnoj afirmaciji principa zakonitosti.

Dobro se zna da iustic mort, ili sudsko ubistvo, nastupa kada se bilo koje optuženo lice osudi bez dokaza. ovakvi slučajevi protivzakonitih osuda dešavaju se kada se ne poštuje pretpostavka nevinosti, koja implicira onaj suštastveni kosmički zahtev da je bolje hiljadu krivih osloboditi nego jednog nevinog osuditi.

U ovom kontekstu posmatrano, proizilazi da su pritvorenici srbije teške žrtve advokatskog protesta, koji je isključio mogućnost postupanja i rada u tzv. pritvorskim predmetima. naime, jedno je pitanje verodostojnosti, opravdanosti i osnovanosti advokatskih zahteva, ali je potpuno drugo pitanje da li je trebalo isključiti mogućnost postupanja i rada u tzv. pritvorskim predmetima. na ovom pitanju ne može da se izgraditi hamletovska dilema, jer ima slova koja i pravni slepac vidi.

Borba za ove advokatske zahteve je osnovana i verodostojna, ali uz ograničenje ovog protesta da se ne sprečava rad i postupanje u tzv. pritvorskim predmetima.

Glas zakona nikada nije bio tiši, bespomoćniji, prezreniji, manji, marginalniji i beznačajniji nego što je u ovom vremenu, pa zato advokatska delatnost i te kako mora da uzme u obzir, poštuje i realizuje osnovna građanska, politička i ljudska prava pritvorenika na ovom srpskom državnom prostoru.

Advokat