Карзаи неће Ешдауна

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 28. јануара – Бивши високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини Педи Ешдаун повукао је кандидатуру за место специјалног изасланика генералног секретара УН Бан Ки Муна у Авганистану. Британски дипломата и некадашњи официр специјалних јединица Велике Британије одустао је због тога што се његовом ангажману успротивио авганистански председник Хамид Карзаи. Он није хтео да подржи Ешдауна јер је „тражио превише слободе“ или – преведено са дипломатског речника – превише моћи. Ешдаун је, истина, ово демантовао уз опаску да није ни желео тај посао. Ако га није желео, зашто се онда кандидовао?

Став председника Авганистана је, без сумње, један од озбиљнијих удараца задатих „гувернерима“ које међународна заједница шаље у разне конфликтне и постконфликтне земље. Они, формално, долазе да би их унапредили, односно да би у њима омогућили развој демократије, успостављање владавине права, напредак економије... Међутим, неретко се претварају у „мале махараџе“, како је, због начина на који је управљао БиХ од средине 2002. до краја 2005. године, назван Педи Ешдаун.

По чему је „мали махараџа“ остао запамћен у БиХ? Чим је ступио на дужност, Ешдаун је променио Закон о личној карти усвојен у Парламентарној скупштини БиХ. Из њега је избацио одредбу по којој су се у овај документ, поред назива државе, уписивали и називи ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ. Осим тога, променио је и наметнуо и низ других закона, које су посланици морали да усвоје без права да у њима промене једно једино слово.

Позивајући се на „бонска овлашћења“, Ешдаун је сменио и довео у стање „грађанске смрти“ стотинак демократски изабраних званичника и јавних службеника. Поред осталих, сменио је некадашњег председника Народне скупштине Републике Српске Драгана Калинића и хрватског члана Председништва БиХ Драгана Човића, а од бившег председника Републике Српске и члана Председништва БиХ Мирка Шаровића – под претњом смењивања – изнудио је оставку. Своје драконске поступке Ешдаун је најчешће објашњавао као мере којима спречава „угрожавање мира“, „подривање Дејтонског споразума“ и разбија „мреже помагача хашких оптуженика“. Ипак, до данас, ниједно од тих лица није изведено пред суд да би одговарало за тешке оптужбе на основу којих су остала без посла и права на запошљавање у јавним установама. Ешдаун је, истина, тврдио да се против његових одлука могу водити судски поступци, а истовремено је у њима наводио да оне не могу бити оспорене ни пред једним домаћим или страним судом.

На питање да каже у којем члану Дејтонског споразума и Бонске декларације пише да има право да намеће законе и смењује званичнике, Ешдаун је у јуну 2004. године „Гласу Српске“ рекао: „Има много овлашћења која нису изричито дата у писменој форми, али су она део међународног споразума“. Којег, каквог и чијег споразума, није открио, јер би тиме проказао своје послодавце и њихове крајње намере у БиХ.

Британског дипломату у БиХ памте и по четири велике афере: „Орао“, „Тигар“, „Електропривреда Републике Српске“ и „Телеком Српске“. У афери „Орао“ оптужио је истоимено предузеће из Бијељине, његово руководство и Републику Српску за сарадњу са Ираком. „Тигар“ му је, рећи ће касније, наводно због Сфора, послужио за обједињавање обавештајних служби у БиХ. Због наводних злоупотреба у „Електропривреди“ и „Телекому“, које су открили његови ревизори – вредних неколико стотина милиона марака – високи представник је сменио њихова руководства. У Републици Српској и данас влада уверење да су ови случајеви исконструисани да би се ова два предузећа приватизовала у бесцење. Све ове афере су на судовима завршене на истоветан начин – ослобађајућим пресудама.

Ешдаун је и творац „црних листа“ са именима лица којима су, такође без претходног законом прописаног поступка, блокирани рачуни и забрањен улазак у земље Европске уније. Сви они су означени као помагачи одбеглих хашких оптуженика. Он је листе правио на основу, како је тврдио, „кредибилних информација“. О „кредибилитету“ тих информација говори податак да се на „црној листи“ у лето 2003. године нашло и име владике Василија Веиновића, који је преминуо четири године раније.

Некадашњег високог представника у БиХ, поготово у Републици Српској, памте и по томе што ништа није учинио да би се спровела одлука Уставног суда БиХ, којом су органи Федерације БиХ обавезани да породицама Срба несталих у Сарајеву доставе податке о њима. С друге стране, руководству Републике Српске претио је смењивањем ако не поступи – такође на основу одлуке Уставног суда – у вези са страдањем Бошњака у Сребреници.

Реформа полиције је, такође, једна од „слепих улица“ у које је Ешдаун увео БиХ. Уместо да се придржава Студије изводљивости Европске комисије, која је као реформу полиције навела побољшање координације и сарадње између ентитетских полиција и њихову бољу сарадњу са Граничном полицијом, Агенцијом за истраге и заштиту и Обавештајно-безбедносном службом, он је ово питање свео на стварање јединствене полиције на нивоу БиХ. У својој књизи „Плугови и мачеви“ Ешдаун је навео да се о томе најпре договорио са председавајућим Савета министара БиХ Аднаном Терзићем, а онда је у телефонском разговору од комесара Европске уније за спољнополитичке послове Криса Патена затражио да то прогласи европским принципима. Патен је то, као и раније, тврди Ешдаун, прихватио.

За три и по године, колико је практично владао БиХ, Ешдаун је повукао још много контроверзних потеза – од подржавања формирања „босанске нације“ до претње да ни укидање Републике Српске није искључено ако не прихвати његове реформе и поруке Бошњацима да морају „бити дарежљивији и да више прихватају компромис ако желе да имају државу у којој се највише питају“. Он је творац и синтагме да БиХ мора из „дејтонске прећи у бриселску фазу“, а под тим је подразумевао њену централизацију у одбрани, финансијама, полицији...

-----------------------------------------------------------

Гледање кроз брдо

Посебно поглавље у биографији „малог махараџе“ јесте његово сведочење у процесу који је Хашки суд водио против бившег председника СР Југославије Слободана Милошевића. Педи Ешдаун је, наиме, тврдио да је из рејона карауле Морина гледао како Војска Југославије у јуну 1998. године артиљеријом разара Јуник и друга албанска села, односно да је у септембру, у околини Суве Реке, видео сличне призоре. Када је генерал Божидар Делић у хашкој судници, уз помоћ графичког пресека рељефа, доказао да је Ешдаун могао видети оно што је рекао само „ако је гледао кроз брдо“, британски дипломата је одбио да дође у Хаг и суочи се с њим. Уместо тога, послао је писмено објашњење свог сведочења у којем је, у суштини, без обзира на чињенице, остао при исказу који је дао.