Да ли је прошао медени месец Београда и Вашингтона

Тежим оптужбама на рачун Америке које ових дана стижу из Владе Србије не би се могао „похвалити” ни Војислав Коштуница, некадашњи премијер Србије који је био осведочени критичар Запада. О притисцима Вашингтона на Београд с циљем утицања на нашу спољну политику, или унутрашњу политичку ситуацију у Србији, досад се могло чути само у незваничним разговорима у дипломатско-политичкој чаршији. Али овако отворену прозивку на рачун САД, какву је изрекао министар Александар Вулин, мало је ко очекивао. Пуштање Војислава Шешеља из притвора Хашког трибунала окарактерисао је као покушај Америке да дестабилизује Србију.

„Хашки трибунал контролишу САД и САД су га пустиле – САД прошли пут нису хтеле да га пусте –САД кроз кроз његова уста сада говоре да ће рушити владу”, рекао је Вулин коментаришући долазак лидера радикала. Уз то је премијеру поручио да је „можда време да размисли о приоритетима спољне политике”.

Логично, новинаре је јуче занимало да ли је Вулин разговарао са Вучићем о промени спољнополитичког курса Србије. Одговорио је да за то још није имао прилику, али и да не одустаје од предлога. Појаснио је и да је такав његов став „једноставна реакција на све што се дешава ових дана”, а што он не види ни као случајно, ни као добронамерно.

Иако се премијер није упуштао у коментарисање ових ставова, многима је упала у очи једна његова прекјучерашња опаска. Упитан како коментарише то што поједине телевизије из минута у минут прате долазак лидера радикала у земљу, Вучић је упитао „Чија је то телевизија”, а кад је добио одговор „америчка” само је слегнуо раменима, да би на питање извештача телевизије Н1 шта је значило његово питање рекао да је то просто питање, те да тој телевизији жели успешан рад и да, иначе, подржава америчке инвестиције у Србију.

Сам Шешељ јуче је негирао да га је Хаг пустио на привремену слободу како би САД преко њега дестабилизовале Владу Србије. Он мисли да премијер преко Вулина пласира да му „Американци раде о глави”. Шешељ је, како преноси Бета, рекао и да му није познато, али да је могуће, да Американци припремају „политичку егзекуцију” премијера, али да он с тим нема никакве везе. Сви они које су управо Американци довели на власт „сада кукају”, рекао је Шешељ.

И наши саговорници социолог Јово Бакић и аналитичар Драгомир Анђелковић одбацују могућност било каквог договора између Шешеља и Американаца, али су уверени да његово пуштање и те како има везе са Вашингтоном.

„У Хашком трибуналу се ништа не дешава зато што је то нека озбиљна правосудна институција која ради по неким вишим начелима. Да су они били хумани, пустили би Шешеља пре пет година. Али то не значи да је то неки ’дил’ између америчке администрације и Шешеља, него се само интереси поклапају”, оцењује Бакић и додаје да је Хашки трибунал основан са идејом притиска на ондашњу власт у Србији и понашање суда показује да су на слободу пуштени они људи који су имали везе са америчком политиком и тамошњим политичарима, попут Момчила Перишића, Франка Симатовића, Јовице Станишића, Анте Готовине, Рамуша Харадинаја.

„То су све људи за које се знало да имају солидне везе са САД, који су некада били блиски САД и њиховим плановима на Балкану или су пак били згодни за инструментализацију у америчкој спољној политици, људи које је лако уцењивати”, сматра Бакић.

Анђелковић је мишљења да су Шешеља послали овамо да би скинули ризик да умре у Хагу, „али и свесни да у овом моменту он може да отпочне процесе који могу да угрозе владу. Тако га они инструментализују”.

Пуштање лидера радикала из хашког притвора можда јесте прелило чашу у Београду, али би ипак требало подсетити да је таквих „кошкања” на релацији Брисел –  америчка амбасада – Влада Србије било и пре Шешељевог доласка. Средином октобра, после утакмице Србија – Албанија, која је прекинута албанском провокацијом, министар спољних послова Ивица Дачић је потврдио медијске написе по којима су дипломате из ЕУ вршиле притисак да се албански навијачи које су српски органи хтели да задрже на аеродрому пусте на стадион, иако нису имали карте. Тиме је практично демантовао Мајкла Давенпорта, шефа Делегације ЕУ у Србији, који је рекао како „нема сврхе да коментаришем измишљотине у медијима”.

У интервју нашем листу пре неколико дана амерички амбасадор Мајкл Кирби је отворено говорио о својим састанцима и одласцима на имање Мирослава Мишковића.

„Он (Мишковић) није осуђен ни за шта”, констатовао је амерички амбасадор, а на опаску да је реч о човеку оптуженом за злоупотребу службеног положаја и пореску утају, Кирби је одговорио: „Многи људи су за многе ствари оптужени. За министра унутрашњих послова су говорили да је плагирао своју докторску дисертацију, а ја сам се састајао с њим. Да ли сам погрешио што сам се састајао с њим, због тога што је оптужен за нешто? Овде имате правосудни систем и постоје процеси. Што се тиче Мишковића, он је власник хотела који има амерички бренд ’Краун Плаза’ и при томе је значајан пољопривредни произвођач. ’Делта аграр’ је, мислим, највећи произвођач јабука у Србији.”

Ова Кирбијева изјава није остала без реакције у Влади Србије. Уз опаску да се ни он, ни премијер не плаше Мишковића, министар правде Никола Селаковић је запитао и шта су амбасадори радили на Мишковићевој забави.

„Где сте видели да особа која је осумњичена за организовани криминал организује пријеме на свом имању, на којима присуствује одређени број амбасадора утицајних земаља”, рекао је Селаковић и упитао да ли они долазе на његову (Мишковићеву) бербу јабука, те закључио да све то није „сплет случајних околности”.

Како је дошло до оваквог следа догађаја ако смо само пре неколико месеци имали изјаве у којима је амерички амбасадор означаван као велики пријатељ Србије?

Према Бакићевом мишљењу, реч је о играма условљеним украјинском кризом.

„То је притисак од стране САД да се у украјинској кризи заузме став који би био усклађен са политиком САД. И поред свега што се из владе чује, не очекујем неку нарочиту промену спољнополитичког курса Србије јер је то сувише озбиљна тема да би се могла мењати на сваку годину-две”, сматра Бакић и додаје да је влада до сада имала релативно промишљен став када је спољна политика у питању, јер би избор једне стране у украјинској кризи био самоубилачки потез.

„Ради се о томе да САД на Србију и на наш регион гледају као на део свог окупационог дворишта и полазе од тога да је њихова реч овде нека врста закона”, каже Анђелковић додајући да су са Запада спремни да допусте овдашњим владама известан маневарски простор, али само на начин да их он озбиљно не угрози.

„Из тог угла су гледали и на нашу избалансирану спољну политику, успостављање веза са Русијом. Показало се да је Београд у томе много даље отишао, да се не ради о некој врсти симулирања балансирања већ искреном успостављању стратешког партнерства са Московом. Посета Путина, помпезан дочек, организовање војне параде вероватно су препунили чашу америчког стрпљења”, објашњава Анђелковић закључујући да је медени месец између владе и Запада прошао – због чега почиње једна широка акција слабљења владе.