Двадесетак Суботичана недељно исели се из овог града

Суботица – Ускоро ће у Лондону бити више Суботичана него што ће их остати у Суботици, изговорио је за скупштинском говорницом Ђерђ Буцко, одборник Савеза војвођанских Мађара, и подсетио своје колеге на то да свако од њих има неког из своје родбине или окружења ко је у иностранству. Тако је први пут у јавности проговорено о појави која је последње године све уочљивија у граду.

Суботичани се у последње две године масовно исељавају, пре свега у земље Европске уније, и ова оцена није преувеличавање. Иако нема званичне и поуздане статистике која би у овако кратком року пратила кретање становништва, постоје процене да је из града у последњих пет година отишло најмање шест хиљада људи.  Сматра се да сваке седмице бар двадесетак Суботичана пакују кофере и постају бивши становници овог града.

–Одлучили смо се за Беч уверени да ћемо се тамо лакше снаћи, јер има много нашег света, а и велико је тржиште послова. Језик готово да нисам знао, али као молер довољно ми је било да савладам неколико основних појмова. Отишао сам прво на три месеца, нашао посао, а сада ћу повести и жену. Надамо се да ће у почетку моћи да ради као спремачица по кућама – каже нам Ференц који не жели да му се помиње презиме јер страхује од предрасуда околине.

Камерман Дамир Пеић је за локални сајт отворено говорио о свом аустријском искуству, о дванаесточасовном раду током којег је имао само получасовну паузу за ручак, а остатак времена провео на ногама сортирајући тешке пакете у пошти. Ипак, иако нису све имигрантске приче са срећним крајем, оно због чега се одлази јесте и то што је „минималац” у Аустрији 1.100 евра и довољан за пристојан живот.

Када се осврну око себе, Суботичани примећују да у овој последњој миграцији нема правила, па одлазе и таксисти старији од 50 година са целокупном породицом, мајстори свих струка, архитекте са признатим искуством, а на Грађевинском факултету сваки други дипломац изјављује да ће каријеру да настави у иностранству. Већина одлази носећи са собом мађарски пасош, који им без проблема отвара приступ за сва радна места у Европској унији. Увођење могућности двојног држављанства за оне чији преци су у неком тренутку живели унутар мађарске државе, а то је општа историја сваког војвођанског староседеоца, и познавање језика постали су „зелена карта” за обећани бољи живот.

Одлазак Суботичана најбоље региструју трговци некретнинама чија је вредност драстично опала. Могуће је купити стан или кућу и по цени од око 350 евра за квадратни метар, иако је некада вредео три пута више. Према мишљењу ове бранше, проблем је настао што не одлазе више само млади, већ сада и читаве породице и људи у зрелим годинама.

 –Донедавно смо бринули о неколико кућа људи који живе у иностранству, а нису желели да се одрекну ове своје имовине. Сада су нам поручили да не желе више да их чувају и да огласимо њихову продају – кажу у једној агенцији.

– Током лета „изгубили” смо 16 ученика од другог до осмог разреда, а наводим само број деце за коју поуздано знамо да су се исписала због пресељења у другу државу, највише Немачку, али и Мађарску, Аустрију, а имамо и случај одласка у Нигерију – наводи нам Силвија Тот, директорка основне школе „Мајшански пут”. Ова школа дуго је важила за једину у граду коју не погађа бела куга, смештена у делу града где се шири стамбена зона  из године у годину је уписивала више деце. Ове године, међутим, уписали су чак 23 првака мање, што је, и према речима директорке Тот, драстични пад јер су претходне године имали тек четири ученика мање него пре два септембра.

 –Ми смо деведесетих година имали преко 1.200 деце, сада нашу школу похађа 770 ђака– каже директорка Тот.

Према подацима које је град објединио, у Суботици ове године у клупе је село чак 143 првака мање него лане, што би значило да од 21 основне школе прваци нису уписани у једну и по школу. Процењује се да мање првака није „учинак” само беле куге већ и капиларног отицања становништва којим свакодневно одлазе они који би требало да удахну живот граду: деца, млади, стручњаци, добри мајстори, читаве породице. Тако је у школама не само мање деце, већи мање наставника који би стали за катедру. Процењује се да недостаје двадесетак наставника математике и приближно толико наставника страног језика.

–У нашем друштву знање није постало вредност и циљ, мало се улаже у образовање, на кључним местима је мало истински образованих људи који могу да диктирају темпо друштвеног развоја – каже за „Политику” социолог Душко Торбица, тражећи разлоге због којих све више одлазе и високообразовани стручњаци.

Торбица подсећа да су миграције становништва у потрази за новим и бољим послом нормална и уобичајена појава, али чињеница је да Суботица већ дуже од једног века не успева да повећа број становника. У тренутку уласка у нову државу 1918. године, према подацима Историјског архива у Суботици, град је имао око 95.000 становника и био трећи по величини у новој Краљевини СХС, одмах иза Београда и Загреба који су имали тек неколико хиљада становника више. Становништво Суботице је у последњем веку порасло тек на око 120.000, што говори да таласи досељавања, ако су и запљускивали ове пределе, нису били силовити, а и њихов ефекат је умањивао одлазак становништва.