Осека туриста у Акапулку

Жртве су у стању да покрену устајале спреге корупције власти и нарко-тероризма само кад се добро организују, ослободе страха и ударе у праву мету. То се десило у Мексику, где су породице четрдесет и троје убијених и спаљених полазника учитељске школе и групе гневних припадника синдиката просветара блокирале Акапулко, једно од најпопуларнијих летовалишта на пацифичкој обали америчког континента. Очајни људи чекали су месец и по дана да им држава каже шта се десило са несталим студентима, да би их државни тужилац на крају преко телевизије обавестио како је ову групу младића ухапсила локална полиција, па их натрпане у камиону предала Уједињеним ратницима, плаћеним убицама нарко-картела... Плаћеници су их пуцњима у потиљак побили или онеспособили, а потом превезли до локалне депоније. Ломачу су изградили зачас, од старих аутомобилских гума и других отпадака, набацали лешеве и поједине полуживе студенте засули бензином и запалили. Горело је 16 сати, смрад се осећао далеко изван депоније, а да нико то није приметио.

Месец и по дана касније, цела земља је приметила када су аеродром у Акапулку – пред продужени викенд, баш када се армија Мексиканаца спремала да се спусти на плаже Пацифика – запосели манифестанти на само три сата. Опсада аеродрома и неколико маршева центром тропског летовалишта била је довољна да се узбуде хотелијери, локални тајкуни и бизнисмени. Како и не би кад губе новац. Хотели су уместо 85 одсто попунили своје капацитете само са 20 одсто, чувене плаже су полупразне, један хотелијер, власник ланца од десет хотела, упозорава да ће због опасности од нереда и осипања туриста морати да отпусти 200 сезонских радника – чистача, возача, портира и баштована... А тек за Божић, када сви Мексиканци који држе до себе проводе празник на плажи, очекује се још већа осека.

Асоцијација хотелијера предложила је групама незадовољника да са њима преговара, да им помогне у расветљавању злочина који је био последња кап од које се чаша прелила...

„Мексико је најзад уморан од страха”, то је порука која се преко „Твитера” и других друштвених мрежа преноси целом земљом и успева да мобилише хиљаде људи на акцију.

Своју усредсређеност на економију мексички председник покушао је да третира као одвојену причу од стално растућег насиља, па је у циљу склапања нових трговинских уговора отпутовао у Пекинг, не обративши се својим сународницима поводом ове трагедије која је узбудила не само Мексико него и читав амерички континент.

За многе Мексиканце окидач је откочен управо док су слушали и гледали мирног јавног тужиоца на конференцији за штампу. Он је описао детаље масакра и унапред закључио да ће бити немогуће да се идентификују жртве зато што су њихови остаци јако спржени. Јавни тужилац је на додатна питања новинара на крају рекао да се „сад већ уморио”. И Мексико се уморио од страха.

Писац и музичар Хуан Карлос Рејна рекао је да му се после ове конференције за штампу чинило као да се „читав Мексико гуши”. Те ноћи многи су изашли да удахну свежији ваздух на Авенију Реформа, централну саобраћајницу Сијудад Мексика, и тада је рођен нови слоган: „Уморан сам од страха”.

Власти у мексичкој престоници покушавају да представе покољ студената као локални злочин, неповезан са државом, у шта је тешко поверовати с обзиром на то да се широм земље већ годинама дешавају убиства у којима учествују нарко-трафиканти, корумпирани полицајци и локални моћници. Аналитичари цитирају налазе Хјуман рајтс воча, по којима локална полиција и федерална армија у Игуали, месту где се злочин десио, намерно нису интервенисале. За земљу која је изложена дуготрајном пустошењу и тортури организованог криминала, без заштите локалних органа реда, мора бити одговорна федерална држава, закључују у Мексику поједини посланици и смелији аналитичари.

Наводи се да су аутобуси са студентима, који су у Игуалу кренули из своје сиромашне школе за едукацију сеоских учитеља, заустављени поред саме касарне где је смештен 27. пешадијски батаљон.

„Мексичка армија добро познаје сваки милиметар територије савезне државе Гереро. Они сваког минута знају шта се тамо дешава”, рекао је недавно један посланик алудирајући на посредну уплетеност централних власти у злочине који се дешавају у земљи.

Данас се у Мексику може чути да је Ајоцинапа (име колеџа у коме су се школовали будући учитељи) последња кап која је прелила чашу.

„Мексиканци знају да је покољ 43 студента, као и толики други злочини широм земље, одраз корупције политичара и политике некажњивости, која годинама разара ову земљу”, констатује гватемалски писац, професор на Универзитету Колумбија, Франсиско Голдман. На крају крајева, нико не може да буде одговорнији од председника земље и његове владе, додаје Голдман.

Али председник је отпутовао у Азију, истог дана када је новинарка Кармен Аристеги објавила у мексичким медијима своје истраживање о његовој недавно завршеној вили која је вредна седам милиона евра. Пре него што је постао председник, Енрике Пења Нијето је увек радио у државној служби, па није могао да заради толики новац за овакав луксуз. Његови гласноговорници су тврдили да је вила у власништву његове жене, иначе познате глумице мексичких ТВ сапуница. Али испоставило се да је ово здање, саграђено по угледу на најбогатије хацијенде у Мајамију, у власништву грађевинског конзорцијума који добио посао изградње брзе пруге у федералној држави у којој је Пења био гувернер пре него што је постао председник.

Мексичку власт, по свему судећи, чекају тешки дани кад се председник врати са своје турнеје. Неће бити времена за туризам. У Акапулку, некад омиљеном састајалишту џет-сета и холивудских звезда, потом прометном летовалишту за мексичку и америчку средњу класу, сада када је нарко-рат узео свој данак све је готово пусто. Прошле године у највећу мексичку луку на Пацифику упловило је више од сто крузера. Ове године само их је пет залутало у Акапулко. Запосели су га Мексиканци који су се уморили од страха.