„Дугмеманија” није била претеривање

У оквиру „Бунт” фестивала, 9. новембра, у београдском „Звездара театру” одржан је концерт „Након свих ових година… на другачији начин”, на коме су бројни, претежно млађи музичари, изводили песме „Бијелог дугмета”. Те вечери, Петар Пеца Поповић, један од иницијатора овог хуманитарног концерта, подсетио је да је „Бијело дугме” први пут свирало у Београду пре четири деценије – 10. новембра 1974.

Концерт је организован у Дому синдиката поводом рођендана чувене емисије „Вече уз радио”, коју је на Првом програму Радио Београда водио Никола Караклајић. Те вечери публици у сали, али и преко радио-таласа, представили су се и „Смак”, „Поп машина” и „Црни бисери”. За све то је био заслужан и Пеца, Николина десна рука који је „Бијело дугме” већ представио у емисији после њиховог наступа на љубљанском „Бум” фестивалу те године. Мој брат близанац Раша и ја, у то време гимназијалци, били смо сарадници емисије, па смо наравно присуствовали концерту. И следећег дана се шепурили по разреду.

За „Бијело дугме” смо знали, јер су те јесени већ заинтригирали синглом са песмама „Да сам пекар” и „Селма”. Али једно су били снимци, а друго сусрет. Током неколико песама које су одсвирали, весели Босанци залудели су цео Дом синдиката. За тинејџерске душе су представљали неодољиву мешавину бугија и поскочица на начин „Ју групе”. Горан Бреговић је гитару држао опасно ниско, изгледао је као Џими Пејџ из „Лед цепелина”. А ни остали нису заостајали за њим. Звонцаре и чизме са виском петом у маниру група „Слејд” и „Ти рекс” су се подразумевале. И ето, уз тада веома вољену „Ју групу” стигао је још један састав који је био у контакту са оним што се свирало у свету, али обојен нијансама ових простора. И наслућивало се да неће остављати људе равнодушнима. Тако је и било. И данас су претерано хваљени, али и безрезервно оспоравани.

Неколико недеља касније изашао им је први албум и пожар се проширио по целој земљи. И заиста није претеривање када се говори о „дугмеманији” коју су тих година изазивали. А Бреговић је очигледно имао амбицију да јуриша на рекорде. И никад се није предавао. Када су половином 1977. почели да их нагризају унутрашњи сукоби, па су прекинули турнеју, брзо су се прошириле приче да су пред распадом. Уместо разлаза, 28. августа те године одсвирали су чувени бесплатан концерт код Хајдучке чесме. По узору на „Ролингстонсе” у Хајд парку направили су догађај који је био највеће рок окупљање у дотадашњој домаћој рокенрол историји. А јесте било шарено и весело. Мада је мало присутних (процењује се да је било од 70.000 до 100.000 душа) уопште чуло концерт (као и много касније на Хиподрому). Био сам релативно близу бине, на месту до кога је звук добацивао, али је зато гужва била несносна. По завршетку концерта група се једва колима пробијала кроз масу. А кад је омладина схватила да су у аутомобилу њихови љубимци наводно су подигли кола и носили их. Бар су тако Бреговић и Жељко Бебек те ноћи причали Слоби Коњовићу током интервјуа на радију Студио Б. Данас, када неког одведем на тај омањи пропланак, не можемо да верујемо да се сва та маса тамо слила.

У време албума „Битанга и принцеза” 1979. пет пута су распродали београдску Халу „Пионир”. Што је такође био рекорд. Као и обично били су смештени у рокерски хотел „Унион”. Требало је да урадим интервју са Бреговићем, па сам се једног поподнева пробијао до хотелског улаза кроз шпалир тинејџерки. У хотелском лобију је владала збрка и налетео сам на бледог Бреговића који ми је збуњено рекао: „Не могу да вјерујем. Сад сам дошао колима до хотела, истрчао је тај тип и рекао: ’Ја ћу да га паркирам.’ Дао сам му кључеве, а он је сео у кола и побегао.”

У то време Бреговић је купио шминкерски аутомобил „јагуар” и био је на удару дела публике и критике да се „продао”. Е па тај мангуп се представио као радник хотела и под пуним гасом је збрисао. Али не далеко. Већ на крају улице се забио у бандеру. После се проширила шала да је неко надмудрио и Бреговића. Много касније, крајем деведесетих, кад сам био запослен на Радио Панчеву, често сам из Београда до тамо ишао ауто-стопом. Једног јутра на панчевачком мосту ми се зауставио луксузан „мерцедес” са француским таблицама. Возач је џентлменски отворио сувозачева врата и рекао: „Ајде Перо, да те возим на посао!”

Јасно, био је то Бреговић који ми је успут испричао да по Београду вози „трабант”, јер га нико не краде, „свима смрди и у њему си невидљив”. А за дуже локације користи „мерцедес”. Е од таквих парадокса је састављена и биографија „Бијелог дугмета”.