Кад ненасиље рађа насиље

У расправи о прихватљивости или неприхватљивости повременог разумног телесног кажњавања мале деце од стране родитеља може да се чује и аргумент да „насиље рађа насиље”. Истиче се да се таквим начином кажњавања деца подучавају моделу насилног решавања конфликата и да израстају у особе склоне насиљу. То је један од главних аргумената оних који се залажу да се родитељима законски забрани било какво, па и најблаже телесно кажњавање властитог детета. Како би оваква забрана онемогућила родитеље да успоставе свој ауторитет према детету, поништила нека од основних родитељских права и дужности, допринела ширењу епидемије „немоћних родитеља”, питамо се колико је оваква аргументација основана.

У старијој литератури заиста је могуће наћи податке да одрасли који су у детињству били жртва злостављања могу да имају склоност да злостављају друге. То је објашњено психоаналитичким концептом „идентификација са агресором”, према којем се злостављано дете, верујући да може да бира само или да буде жртва или да буде агресор, опредељује за мање зло. Каснија истраживања у чијем узорку су учествовали сви који су били као деца физички злостављани, а не само они који су касније злостављали друге, показала су да две трећине малтретиране деце касније нису биле склоне насиљу. Дакле, већина жртава насиља касније не постају вршиоци насиља. Сасвим супротно од увреженог стереотипа да насиље рађа насиље.

Новија истраживања о насилности деце такође демантују стереотип да је типични насилник и сам жртва породичног насиља. Резултати показују да су највише насилна она деца чији родитељи нису никада примењивали телесно кажњавање. То објашњавамо тиме што ову децу њихови родитељи нису научили да подносе фрустрацију својих жеља, тако да она прибегавају насиљу како би натерали друге да им испуне вољу. При том ова никада телесно кажњавана деца могу да буду свирепа, са израженом равнодушношћу, без емпатије и саосећања са другима. Њихове жртве су друга деца, животиње, али и одрасли: родитељи, васпитачице и учитељице. Њихова каснија судбина потврђује народну мудрост: „Туците своју децу када заслуже да она када одрасту не би тукла вас.”

Када је реч о телесном кажњавању, многи га погрешно изједначавају са насиљем и физичким злостављањем. Иако је ово изједначавање супротно логици и чињеничном стању, постоји скривени мотив који стоји иза тога. Према Конвенцији о правима детета забрањено је над децом вршити насиље, а није забрањено телесно их кажњавати. Начин да се и телесно кажњавање обухвати Конвенцијом је да се на силу подведе под правну категорију „насиље”.

Усвајање забране родитељима да телесно казне дете би могло не да смањи, већ да повећа степен насиља у школама и друштву. И зато са оваквим стварима не треба експериментисати јер је реч о будућности наше деце.