Странка пристојних људи осваја Шпанију

Шпански покрет Подемос („Можемо”) , који је почео да тресе класичну двопартијску сцену на Иберијском полуострву када је пролетос освојио пет места у Европском парламенту,  коначно је добио своју званичну страначку структуру и руководство. На челу Подемоса је генерални секретар тридесетшестогодишњи Пабло Иглесијас , доктор политичких наука и професор на универзитету у Мадриду који је широј публици од раније познат по томе што води гледане политичке дебате на једном каналу шпанске телевизије.   Странку ће водити уз помоћ својих најближих сарадника , тело од 62 особе коју у Подемосу називају Саветом грађана.

 Овај назив као и многи други симболи и методи странке преузети су од покрета незадовољних грађана( 15-М) и масовних протеста  у Шпанији пре три  године. Незадовољни устројством и функционисањем класичних политичких представника грађани су тада  окупирали тргове, створили своје скупштине и решили да почну да се боре за непосреднију демократију, а не ону која се своди на гласање сваке четири године. „Окупација” јавних простора организована је преко друштвених мрежа и захватила је многе градове Европе и света, али се по мишљењима многих аналитичара овај покрет највише разгранао баш на Иберијском полуострву.

Харизматични професор и његова нова странка је за сада једина чврста политичка формација у Европи која је изникла из ових популарних и међусобно сличних покрета. У свом првом говору у својству званичног лидера странке изабраног путем електронског гласања, Пабло Иглесијас је као први циљ одредио излазак и победу на општим шпанским изборима следеће године. Платформа и методе странке  саздана је на циљу да се што пре изађе из транзиционе демократије, периода који означава време после смрти диктатора Франка 1978. године.

Подемос је алтернатива једном режиму који се урушио рекао је Иглесијас алудирајући на две партије које се у периоду транзиције смењују на власти: Сада владајућу конзервативну Народну партију, и опозициону Социјалистичку странку. Иглесијас такође наглашава да Подемос није никакав политички  експеримент већ да је странка настала на „рушевинама олигархијског режима”.  Грађани су на питање да ли можемо да изградимо директнију демократију, да нас представљају представници који ће се борити за наше интересе, а неће се подређивати диктату финансијских моћника одговорили јасно: „Да можемо”. Иглесијас и његови саборци, махом млади интелектуалци, професори, правници, инжењери и активисти у многим социјално одговорним невладиним организацијама, уверени су да је њихов циљ достижан, уколико становништво успе да се ослободи страха од промена.

Вртоглави раст симпатизера, Подемос је стекао упркос томе што им нико од аналитичара није прорицао озбиљнију политичку будућност. Замерали су им недостатак структуре и хијерархије, мада им није оспоравана атрактивност. Изненађење је наступило када је Подемос, формиран тек пре десет месеци, на мајским изборима освојио осам одсто гласова и пет места у Европском парламенту, срушивши суверену владавину две партије , које се по степену корупције и начинима на који су примењивали рецепте штедње нису много међусобно разликовале.

Идеолози Подемоса одбацују традиционалну страначку поделу на левицу и десницу  и покушаће да мобилишу целокупну јавност тако што ће наглашавати поделу на „привилеговане” и „пристојне” људе. Подемос има и оригиналну дефиницију корупције која по њима не подразумева увек поткрадање државе. Читав режим је једна велика корупција ако 20 особа поседује онолико богатства са коликим располаже осталих 14 милиона грађана.

Аргументима нове партије иде на руку то што су институције система урушене, што је криза обесправила добар део становништва и што привилеговане касте политичара  без срама грабе себи нове привилегије уместо да их се одричу. Али чак и добронамерни аналитичари приговарају новој политичкој снази , то што су њихови циљеви недостижни. Аналитичари сумњају да ће радикални предлози Подемоса  успети да прођу код грађана. Приговарају им да они намерно не откривају своје тактике да не би заплашили јавност и да користе кризу како би преко реда заузели место на политичкој сцени.