Има ли "Душа Сарајева" душу

Специјално за "Политику"
Сарајево - "Црвена јабука" поново је у центру медијске пажње. И то не због свог једанаестог студијског албума, који се однедавно појавио у свим земљама некадашње Југославије, него више због нових испада њиховог фронтмена Дражена Жерића. Жера не само да је певач "Црвене јабуке" него годинама важи за заштитни знак овог састава. Међутим, он никада није био и прави лидер групе. Групу су основали Златко Арсланагић и Дражен Ричл. Када је Ричл погинуо 1986. у саобраћајној несрећи Арсланагић постаје алфа и омега "Јабуке". Музички звук креирао је, међутим, Никша Братош њихов продуцент још од 1988. и албума "Сањати". И док су обојица били у групи то је резултирало компромисом који је од "Црвене јабуке" створио најпопуларнији састав на прелазу из осме у девету деценију прошлог века. Када је Арсланагић напустио групу Братош је био тај који је исцртао њихов музички а Жерић медијски профил.

А Жера то некада чини врло грубим и неспретним потезима. Поготово сада када ни Братоша више нема у причи око "Јабуке". Тако је на Хрватском радијском фестивалу избио чак прави мали скандал када се "Црвена јабука", иако најављена, није појавила у програму. Жерић је то касније правдао њиховом жељом да избегну наступ на play back, али добро упућени тврде да је до те мере био пијан да напросто није био способан да се попне на фестивалску позорницу. И раније је било познато да му се "не гади" да, ту и тамо, мало дубље завири у чашицу. Папараци су због тога почели Жерића да прате у стопу очекујући неки скандал. И труд им се исплатио. Тако је један сарајевски новинар, баш на том фестивалу, до те мере испровоцирао већ припитог Жерића да је овај запретио физичким обрачуном. Све је одмах искоришћено да се пласира још један скандал. А онда су покушали да му на душу ставе и, наводну, спремност да наступи на Томпсоновом сарајевском концерту.

У сенци тих скандала остао је албум који је мало стидљиво изашао под симболичним називом "Душа Сарајева". Најавили су да се овим албумом музички враћају својим коренима. Мада нигде то није изричито речено, чини се да је због тога дошло до разлаза са Братошем кога су многи оптуживали да је звук бенда учинио превише слаткастим.

тек донекле су успели у намери. Истина је да плочом покушавају да реинкарнирају тај сарајевски дух осамдесетих кроз песме састава "Ухуху" ("Знаш да и сад мислим на тебе") и "Ритам срца" ("Узми ме"), па чак и Кемала Монтена ("Напиши једну љубавну"). Тај звук се чује и у неким новим песмама као што је "Очи боје срне". Остатак материјала, ипак, превише вуче на оно што су радили последњу деценију а ту, да се не лажемо, свега има више него душе.