Друштво немоћно пред малим силеџијама

Немоћни смо против малолетних разбојника, говоре углас министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин и представници Градског центра за социјални рад, коментаришући најновији напад двојице дечака на књижевника Рашу Попова.

„Мора да се промени одговарајући закон. Ја као министар не могу ништа да урадим, а не могу ни центри за социјални рад. Децу у таквом узрасту не можете да задржите на било какав начин, јер су млађи од 14 година. Мора да се промени одговарајући закон и да постоји могућност да се она у посебним случајевима затворе у институцију строжијег типа где би могли да се сачувају”, каже министар Вулин.

Како је могуће да цео систем социјалне заштите капитулира пред дечацима од десет и једанаест година, који су у свом кратком животу направили више од 300 кривичних дела, укључујући и брутално пребијање једног старца који је неколико недеља након овог бестијалног чина преминуо?

Могуће је, јер по закону деца млађа од 14. година не могу бити стављена под кључ, већ само у установу социјалне заштите или у хранитељску породицу, одакле могу да оду и почине ново кривично дело. Када су у питању ови дечаци, чини се да је систем социјалне заштите урадио све што је у њиховој надлежности – сместио их је у Завод за васпитање деце и омладине у Књажевцу, а потом и у Дом за децу и омладину у Ужицу, одакле су они побегли већ приликом смештаја, а овај сценарио се поновио и када су покушали да их сместе у Прихватилиште при Заводу за децу и омладину у Београду. Да ли је још нешто могло да се уради?

– Ова деца су лакмус папир нефункционалног система. Да је систем реаговао када су ова деца направила прво или друго кривично дело и сместио их у хранитељске породице специјализоване за одгајање деце са поремећајима у понашању, сада не би представљали страх и трепет на улицама Београда. Сада се бавимо гашењем пожара. Не смемо дозволити да деца почине 200 до 300 кривичних дела, па да се онда хватамо за главу. Да смо реаговали на време, вероватно не бисмо текст о Раши Попову читали у црној хроници. Ако се нешто не предузме, ова деца ће врло брзо завршити у неком казнено-поправном дому или затвору за малолетнике – каже Ивана Стевановић, директорка Центра за права детета.

Тражећи излаз из зачараног круга немоћи установа социјалне заштите, стручњаци Градског центра за социјални рад сматрају да је потребно у склопу већ покренутих измена и допуна закона о кривично-правној заштити малолетних починилаца кривичних дела код Министарства правде иницирати и промене које би се односиле на кривично-правну заштиту малолетних починилаца тешких кривичних дела који су млађи од 14 година. Међутим, председник Удружења правника Србије и председник радне групе за израду новог закона о малолетницима Милан Шкулић каже да старосну границу кривичне одговорности од 14 година, која тренутно постоји у већини европских земаља, не треба спуштати.

– Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања има свој домен посла и било би добро да се бави заштитом деце, омладине и породице, а да питање старосне границе кривичне одговорности препусте Министарству правде када је реч о законским прелозима. Анализа европског правосуђа показује да је граница кривичне одговорности малолетника у већини европских земаља 14 година. И тамо деца чине кривична дела, па законодавци не спуштају границу кривичне одговорности. Чак и у оним државама, као што је Велика Британија, код којих је та старосна граница 12 година, према тој деци се не води класичан кривичан поступак већ се изричу мере сличне мерама социјалне заштите које се примењују и код нас – изричит је др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду.