Удружење грађана добило владу на суду

Суботица – Управни суд донео је пресуду којом тражи од Владе Србије да огласи ништавном своју одлуку од 3. новембра 2011, а објављену шест дана касније у „Службеном гласнику”,о утврђивању јавног интереса за експропријацију некретнина у центру Суботице. Несвакидашња пресуда Управног суда донета је на тужбу Удружења грађана „Спас” које је прво још током 2012. године у два наврата тражило од Владе Републике Србије да поништи своје решење о утврђивању јавног интереса за експропријацију у зони центра града у Суботици. Како се влада оглушила о њихове захтеве, они су је тужили Управном суду, који је у први мах тужбу одбацио као неблаговремену, да би по одлуци Врховног касационог суда овај предмет ипак био враћен Управном суду.

Експропријација некретнина у ужем и ширем градском језгру врућа је урбанистичка тема већ месецима у Суботици, јер центар заиста тражи уређење. „Спас” је под лупу ипак ставио Предлог града Суботице, који је са потписом тадашњег градоначелника Саше Вучинића(ДС) 21. септембра 2011. године упућен влади. У Предлогу се наводи потреба да се утврди јавни интерес „ради обезбеђивања простора за формирање коридора две нове ’слепе’ снабдевачке саобраћајнице које обезбеђују приступ Робној кући „Београд” и двориштима објеката који су оријентисани на улице Корзо и Матије Корвина”.

У тужби је наведено да РК „Београд”, као што је то уосталом познато свим Суботичанима, не ради већ 15 година, да је то потпуно празан, запуштен објекат са хипотеком од 325 милиона евра, чији власници нису тражили никакву снабдевачку саобраћајницу, а и да јесу не би им ни одговарала ова коју град предвиђа јер је објекат другачије оријентисан.

Град је тражио и да јавни интерес буде експропријација некретнине од око 56 квадрата која је у власништву „Винарије Звонко Богдан”, стоји у тужби, али ова стамбена јединица у стварности уопште не постоји, срушена је још 2004. године. „Спас” у тужби документује како се власништво над овом некретнином „селило” кроз фиктивне уговоре док није прешло у руке „Винарије”, од које је сада требало да буде експроприсано. Иначе, од Градске куће до овог плаца нема ни 100 метара, те ко је желео лако је могао да утврди да град Суботица тражи експроприсање непостојећег објекта. Због тога „Спас” тврди да би се утврђивањем јавног интереса оштетио буџет града а власнику „Винарије” незаконито прибавила имовинска корист.

Слична је ситуација и са по једним трособним станом у власништву Петера Немета, „Еминента”, „Андекса” и Славољуба Вујића, четворособним и једнособним станом чији је власник „Поли промет”, а све у Улици Вука Караџића у центру града, иако ове некретнине према наводима тужбе уопште не постоје.

– Експропријација је требало да буде начин да се опере „прљави новац” – тврди за „Политику” Верица Гргуровић, председница Удружења грађана „Спас” која је о овим случајевима говорила 14. јула ове године и пред Европском комисијом, али и пред посебним одељењем ОЕСЦ-а за организовани криминал и прање новца. Она је исто тако уверена да је управо ова њихова међународна активност допринела и да се домаћи судови озбиљно позабаве овим предметом.

Задовољство због пресуде Управног суда не крије ни породица Батинић, која је упорно указивала на неодрживост оваквог захтева за утврђивање јавног интереса за експропријацију. То што је Миодраг адвокат, а супруга Снежана правник помогло им је у „борби” са градским одлукама и урбанистичким плановима, чија анализа их је уверила да се у овом градском блоку „просецају” улице онако како је одговарало власницима објеката у Улици Матије Корвина.

– Од почетка смо указивали на бројне пропусте који постоје не само у урбанистичким плановима, већ и у оваквом утврђивању јавног интереса, који је овде подређен приватном интересу пре свега Лајоша Чакања као власника пицерија у улици Матије Корвина и читавог низа кућа и плацева у паралелној улици Вука Караџића – сматра Миодраг Батинић. Наиме, и они као и у Удружењу грађана „Спас” сматрају да је просецање улица и проглашење јавног интереса „кројено” по интересу приватника, те тако у тужби „Спас” и констатује да се овде не ради о јавном интересу, већ напротив, „ради се о, ван сваке сумње, криминалном трошењу ионако оскудних градских буџетских средстава за остваривање приватних интереса”.