Пешице у боље сутра

и у друштву принца Ренијеа и Грејс Кели у „Распућину” (Фото: Зоран Анастасијевић)

Најзанимљивије поглавље иначе узбудљиве животне причеМирољуба Славе Марковића почело је крајем педесетих година прошлог века, када је као 22-годишњак из Југославије илегално кренуо пут Француске, у Париз. Његов мотив за бекство нису били политички разлози. Била је, каже, таква мода. У то време жестоки момци са београдског асфалта, попут Стевице Марковића, Рокија Раичевића, Милета Ракије, заносили су се лепотом Естер Вилијамс и живели у убеђењу да је живот на западу налик на чувени амерички филм „Бал на води”. Мислили су да је тамо рај на земљи: новац, провод, женске... Међутим, већину њих ништа од тога тамо није сачекало. И Слава се злопатио неко време. Срећа му се осмехнула када је добио посао у „Распућину”, једном од најелитнијих париских ресторана.

Може се рећи да је добар део живота провео у благостању и весељу, окружен људима који су ту долазили да се опусте и нешто прославе уз добру музику и изванредну храну.

– Знате шта, права кафана је као апотека или Црвени крст, место где се људи лече, која госту, уместо обичне трампе „ја вама пиће, ви мени паре”, пружи и топлину. То је био „Распућин” – хвали амбијент у којем је као шеф сале провео пуних тридесет пет година.

Кад би се поново родио, опет би, каже, тамо радио.

– Имао сам фини посао. Да, дешавало се да неко разбије чашу, то је руски штос! Али, никада нисам видео да неко неком удари шамар, да се потуче, нити сам доживео да ме незадовољни клијент вуче за рукав. Долазио је апсолутно пристојан свет.Ма, ко све није долазио? Од царева, краљева, председника држава и влада и министара, до славних певача, глумаца и уметника свих осталих фела. Памтим и ко је где седео – уверава.

И пиво кошта читаво богатство

Први који му падају на памет јесу јордански краљ Хусеин, Ротшилдови, синови Пахлавија, Аристотел Оназис и Марија Калас, принц од Монака Реније и његова супруга Грејс Кели, харизматични Омар Шариф, конзервативни Марлон Брандо, лепушкастаНатали Вуд, згодна Брижит Бардо, чувени саудијски мултимилионер Аднан Кашоги и његов адвокат, Никсон, који је стајао код стола док му газда не каже да седне, професор Бернар, који је први успешно пресадио срце. Виђао је и Отоа Скорценија, који је ослободио оптужбе Мусолинија, па госпођу Јељцин, Никиту Михалкова, Корија Китена, Дјука Елингтона, Јула Бринера, Ђину Лолобриђиду, Шона Конерија, Барбару Страјсенд, Френка Синатру… Навраћали су и наши, а међу њима били су прослављени голман Перица Раденковић, чувени хирург Исидор Папо, редитељ Пуриша Ђорђевић, глумачка породица Жигон, Оливера Вучо са мужем Миладином Шакићем… Једном приликом отпевала је „Ђелем, ђелем” и распаметила познатог глумца Курта Јиргенса...

– „Распућин” је изузетно скуп ресторан и у њега је могао да дође само онај ко је имао новац. Пиво, као и чашицу вискија, наплаћивали смо 66 евра, боље вино 436, а најскупљи шампањац 700 евра. Истално је било пуно.Зато је и персонал имао добре плате. Петком и суботом зарађивали смо по неколико хиљада евра – открива без устезања.

У „Распућину” није могао ни да се запосли било ко. Само елита.  Шеф оркестра, рецимо, био је Пол Тоскано, који је својевремено свирао египатском краљу Фаруку, па су захваљујући његовим познанствима гостовали Енрико Масијас и најпознатији уметници из Русије. Слава је ту успео да се убаци захваљујући знању руског језика. Пошто му је мајка била Рускиња, руски је говорио боље него српски.

– Укупно сам скупио 42 године стажа, а од тога сам кратко радио у једној фабрици аутомобила, онда сам почео да сликам по улицама Париза, али ми је и то изгледало бесмислено, па сам замолио једног руског свештеника да ме убаци у неки руски ресторан да перем судове.Пошто сам физички добро изгледао и перфектно говорио руски језик, а руских келнера готово да није било, поготово не онаквих какви су некад били, богати и образовани, кратко сам се задржао на прању судова. Мада још нисам савладао француски, убрзо сам почео да радим као бармен. Променио сам доста ресторана, а међу њима је био и „Доминик”, у који је долазио крем Француске. Када је 1965. отворен „Распућин”, госпођа Хелена Мартини, власница још тридесетак париских кабареа, позвала ме је да им се придружими ту сам остао све до пензионисања 14. фебруара 2000. године, када сам напунио и 65 година – укратко сажима свој радни век.

Прорадили гени

Пут од Београда до Париза био је дуг и пун неизвесности. Али, ако је веровати генима, јасно је зашто је Слава имао потребу да побегне из земље.

– Видите, указом краља Милана 1864. године, мој деда је постављен за директора Прве шабачке гимназије. Имао је једанаесторо деце, и када се посвађао, не знам тачно с ким, све их је послао у Русију да студирају. За време револуције опет бежанија – назад у Србију. Мој отац је тамо завршио правни факултет, а кад се 1927. године вратио, постао је директор државних болница. И моја мајка, пореклом Рускиња, такође је побегла у Србију за време руске револуције. Живела је у Панчеву и у једној болници радила као добротворна сестра. Ту су се моји родитељи и упознали – приповеда породичну историју.

Његов тата је касније био секретар на Техничком факултету, па је Слава 1935. године и рођен у тој згради у Булевару краља Александра, у којој су и живели. Када су пред крај Другог светског рата Енглези бомбардовали Београд, пала је бомба и одвалила један део крова, тако да су из спаваће собе видели небо. Онда су се преселили у Краља Милана 37. Пошто су говорили руски, сви су после ослобођења радили као преводиоци – тата, мама, четири године старији брат и он, иако још дете.

Чим је стасао и завршио Пету београдску гимназију, одлучио је да побегне у Француску. До станице су га испратиле Станислава и Весна Пешић, сестре његове девојке Мирјане. Слава је на пут пошао сам, а кад је стигао у Опатију, нашао је школског друга, Милета Ракију, чији је отац из заробљеништва пребегао у Канаду и са њим наставио даље.

– Кренули смо из Ловрана према италијанској граници Козина. Ноћу смо ишли, а дању спавали. Али, за нас време није имало никаквог значаја. После 72 километра пешачења примакли смо се граничном прелазу. Дуго смо лежали скривени у жбуњу испод дрвећаи чекали смену стражара. Искористили смо њихову непажњу и трком прешли на територију Италије. Сишли смо у Трст, Миле је на пијаци продао свој сат, купили смо карте за воз и кренули ка Верони. На станици је било пуно полиције, а ми без исправа, па смо искочили из воза. Крили смо се у неком шипражју дан и ноћ, док нас жеђ није натерала да изађемо. Карабинијери су нас ухапсили и спровели у Кремону, у логор за избеглице.Ту смо чекали визу за Француску – препричава део својих авантура.

Добро му је у Београду

Нису могли да седе беспослени, па су се пријавили да беру парадајз уз надокнаду од хиљаду лира, мало вина и добру храну. Но, и то им је брзо досадило. Кад су скупили мало пара, није било друге, него да опет побегну.

– Повезли смо се аутобусом само да изађемо из града, а онда наставили пешке. Месец дана смо тако ишли, док нисмо ушли у Француску. Свратили смо код моје тетке Олге Гизан. Била је удата за богаташа и живела у месту Болије, уз саму француско-италијанску границу. Она нам је платила карте до Париза. Сећам се, била је субота када смо стигли. У недељу су бирали Де Гола. Полиције колико хоћеш. Одемо у студентски домкод Мирјане.  Да би је склонили од мене, родитељи су је тамо послали на студије, а кад сам ја дошао, они су је повукли у Београд. Она, нажалост, није могла да нас прими, па нас је одвела у једну кафану, која се звала „Шоп”. Сутрадан смо отишли у полицију и пријавили се. Тамо су нас задржали 24 сата, да провере има ли потернице за нама, и онда нас пустили. Један школски друг, који је радио у Министарству за емиграцију, убацио нас је преко реда и тако смо добили папире да смо политички емигранти. То је значило да нема повратка у домовину – каже.

Пуних десет година Слава није смео да иде у Југославију. Када је Тито 1968. године први пут, после дуго времена, дошао у Париз, уследила је амнестија емиграната. Чим је добио пасош, кренуо је у Београд. Колима је прошао истим оним путевима којима је пешке ишао у Париз.

У Паризу је имао станпоред Ајфелове куле и ту је дуго живео, а после је купио велико имање близу Версаја, направио кућу и уредио двориште. Сада је поново у Београду, у свом стану на Дедињу. Да ли му недостаје Париз?

– Лепо ми је у Београду. Добро функционишем. Знам да старим, али нећу да седим у чарапама, гледам кроз прозор и читам читуље. Ко је умро – умро је. Ја живим. Свако пре подне, као да идем на посао, спремим се и одем у „Мадеру” или неки од кафића на Цветном тргу да попијем кафу. То траје до 11 сати. Успут купим шта ми треба од намирница, вратим се кући и сваки дан кувам ручак. У Париз ретко идем. То више није град светлости, постао је суморан. Друштво које сам знао не постоји више, неки су умрли, а неки су се одселили у мања места. И кад одем, а то је више пословно, тада једем негде на брзину. Јуче ме је звао један другар који је радио у „Распућину”, каже да је власница врло болесна и да ресторан више није оно што је био. Тај простор са читавим инвентаром је под заштитом државе, и сада се ту одржавају модне ревије и повремено приређују коктели.

-----------------------------------------------------------

Прва љубав заборава нема...

Мирјана Пешић je била прва и највећа љубав Мирољуба Славе Марковића. Али, уместо ње, судбина му је одредила других – пет!

– Нисам био човек који је јурио за женама. Стицајем разних околности званично сам имао пет жена.Прва ми је била школска другарица. Њен дечко ме замолио да она живи код мене и после извесног времена међу нама се створио приснији контакт. Рекао сам јој да јави дечку. Пошто сам узимао персонал за „Распућин”, дешавало се да се нерадо закачим са неком девојком и после тога испадне женидба. После прве, Српкиње, друга је била Пољакиња, трећа Немица, а четврта и пета Рускиње. Помислио сам – окренућу се истоку, тамо је боље, али није било разлике. Све су биле авантуристкиње. Нису желеле ни децу, а ја нисам правио сцене око тога. Стицајем околности, нисам се много везивао за њих. Да сам налетео на Францускињу, ја бих се оженио њоме и имао бих породицу. Али, како бих јој објаснио да да суботом и недељом никад не могу да будем слободан, да ни Нову годину не могу да проведем са њом код куће? Шта би требало да радим, да јој тада тражим неког студента да је забавља? Науштрб живота превагнуо је посао.