Напустили отаџбину, понели државу са собом

Ниш – Србија се у ковитлацу Првог светског рата, по признању целокупне светске јавности, и савезничке и непријатељске, понела часно и јуначки и о српској епопеји из тих времена исписано је на хиљаде страница. О једном сегменту – о понашању саме државе, односно круне и парламента, међутим, није било много речи. Отуда и велики одјек са научног скупа који је у Москви организовао Међународни независни политиколошки универзитет и на којем је рад на ову тему под насловом „Српска држава, парламентаризам и српске жртве у Првом светском рату” аутора проф. др Данила Ж. Марковића, некадашњег амбасадора наше земље у Русији и проф. др Небојше Ранђеловића, редовног професора на Правном факултету Универзитета у Нишу привукао велику пажњу.

– Указима регента Александра којим су јула 1914.године озваничени нужни потези државе, попут мобилизације целе војске, сазивања Народне скупштине старог у ванредни сазив, обуставом свих изборних радњи, показали су сву тежину одлика државног бића Краљевине Србије. Најкраће речено, сви потези државног апарата и регента као вршиоца дужности шефа државе, казују да парламентаризам у Србији, са свим успонима и падовима, није био само демократска фасада, већ да је скупштина била активна и кључни сегмент креирања државне политике. Када је 1915. држава била пред сломом и када је почело повлачење преко Албаније, донета је одлука да са војском, круном и владом Србије крене и Народна скупштина. Срби су тада оставили отаџбину, али су са собом понели државу и једна таква одлука, у то нема никаквих сумњи, била је далекосежна и представља камен српског васкрснућа и, свакако, и победе на крају рата – рекао је за „Политику” проф. др Данило Ж. Марковић.

Често се намеће питање, истиче проф. др Небојша Ранђеловић, да ли је у време избеглиштва и трајања Солунског фронта српска држава уопште постојала.

– Чињеница да је држава Србија и у ванредним околностима постојала као субјект међународног права и да је као таква учествовала у рату, одбацује све дилеме око овог питања. Постоје, мора се истаћи, одговори и на многа друга питања попут оних да ли је Србија поседовала све атрибуте државе, да ли је вршила сва права која једна држава мора да има, или из чега је државни апарат, који је представљао државу, у то време вукао легитимитет!?! Иако је Србија привремено изгубила територију и била под окупационом влашћу Централних сила, факат је, српска влада и војска нису капитулирале пред непријатељем, нити је потписан било какав акт који би са српске стране означавао ратни пораз. И ван своје територије, државни апарат Србије оличен у круни, влади и скупштини све време избеглиштва пуноважно је одлучивао и радио је без прекида. У спровођењу зацртане државне политике и постављених националних циљева, регент је владао у име краља, влада је управљала, Народна скупштина је доносила законе, а војска је ратовала. Али, мора се знати да је у то ратно време функционисало и судство, које је без обзира на оспоравање неких случајева било легитимно. Значи један такав државни апарат, са очуваним парламентаризмом, био је међународно признат и од савезника прихваћен као равноправни партнер. А то већ потврђује да је одлука да се са владом, круном и војском из отаџбине повуче и Народна скупштина имала далекосежан значај – каже проф. Небојша Ранђеловић.

Функционисање српске државе у Првом светском рату, тврде проф. Марковић и проф. Ранђеловић, вероватно је један од најважнијих сегмената српске историје и који на прави начин свету треба представити у години у којој се обележава стогодишњица Великог рата. Поред свега другог и зато што је таква и сачувана држава, иако је Србија била доведена до биолошког истребљења и положила велика жртве, била основ уједињења Јужних Словена. А да тако не мисле само они говори чињеница да је научни рад двојице српских научних радника под насловом „Српска држава, парламентаризам и српске жртве у Првом светском рату” одмах пошто је представљен у Москви преведен на неколико светских језика, најпре на енглески и руски, а потом и на друге.